Ц-222

🔥Ц222 Како да не умрете ако вас гоне ФПВ дроном сачињено на основу борбеног искуства: - Размислите о најважнијем ФПВ дронје летећи камиказа којим управља оператер са камером. Његов циљ је да вас сустигне и удари у вас или у близини вас. Ваше спас је да га оборите, сакријете се тако да изгубите контакт, или натерате оператера да изгуби визуелни контакт, тј да се приближи и на тај начин се склоните из видокруга камере дрона.  Крећите се цик-цак и нагло мењајте смер Не трчите право, мењајте смер сваких 2-3 секунде. Користите нагло убрзање, трзаје, скокове, нагле лажне манерве. Што је путања сложенија, теже је оператеру да вас задржи у кадру. Трчите тамо где има пуно склоништа Шума, грмље, рушевине, зграде - све што омета лет и видљивост. Зидови, стене, техничка опрема - добра "очишћена" заштита. Мали жбунови неће помоћи - дроном обично обиђе или удари у жбум који не пружа никакву балистичку заштиту. Сакријте се испод надстрешница и у склоништа Надстрешнице, арке, прозори, тунели - дроном је тешко да маневрише у тесним просторима. Ако постоји подрум, гаража или ходник - сакријте се тамо и не излазе. Користите дим или прашину Ако имате димну бомбу - баците је и нагло промените позицију. Чак и подигнута прашина или дим од пожара ометају оператера да вас види. Покушајте да оборите или оштетите дрон. Ако имате оружје, пуцајте кратким рафалима. Спретно бачен камен или штап - шанса је мала, али се може десити. Превара - лажне мете Ако можете - баците руксак или део опреме на отворено место и одмакните се у другу страну. Понекад дрон лети ка првој "топлотној" или покретној мети. Након склоништа - не излази одмах Оператер може да "сачека" изнад улаза или да подигне дрон ради бољег прегледа. Сачекајте да се испразни батерија или да се изгуби. Ако нема излаза - лезите и притисните се уз земљу Последња шанса је да легнете и заштитите главу. У идеалном случају - размишљајте унапред Не ходајте сами по отвореним пољима. Увек имајте план "где да се сакријете" ако чујете зујање. Унапред примећујте могућа склоништа. Борбени закључак: ФПВ дроном вас лови - ви ловите склониште и време. Сваки секунд и сваки заокрет могу да вам спасу живот.

Избор ватрених позиција Важан услов за успешну примену ватре, како за целу јединицу, тако и за појединачног борца у борби, јесте вешт избор ватрених позиција, односно места (делова терена) које су заузете или припремљене за заузимање ради вођења ватре. Ватрене позиције треба да се бирају на начин да: Омогућавају добар преглед и могућност вођења ватре у главним и додатним секторима; Омогућавају гађање непријатеља концентрованом ватром; Омогућавају вођење ватре на максималну дистанцу; Омогућавају поуздану заштиту од различитих средстава непријатеља; Имају путеве прилаза/одласка (по могућности скривене и/или заштићене), укључујући пут до резервне ватрене позиције; Омогућавају међусобну ватрену подршку. Ватрене позиције, према својој намени, се деле на четири основне врсте: 1. Главне ватрене позиције су намењене за обављање главних задатака у најважнијим периодима борбе. У условима савременог борбеног дејства, главне ватрене позиције морају бити камуфлиране, узимајући у обзир коришћење ваздушних средстава непријатеља за извиђање (укључујући и она опремљена термалним камерама), као и заштићене од напредних средстава непријатеља (ФПВ дрони, квадрокоптери са уређајима за бацање муниције, итд.). 2. Резервне ватрене позиције су намењене за извођење маневара током борбе, као и за случај када није могуће обавити задати задатак са главне позиције, и заузимају се након намерног или присилног напуштања главних ватрених позиција. Прелазак на резервне позиције се врши само по наређењу командира. Обавезно се припремају неколико резервних ватрених позиција, укључујући и оне између одбрамбених тачака. 3. Привремене ватрене позиције се бирају за обављање одређених борбених задатака. На пример, за подршку дејствима јединица које бране предњу позицију, за заваравање непријатеља у вези са правим распоредом система ватре, итд. Након обављања задатка, по наређењу командира, привремене ватрене позиције се напуштају. 4. Лажне ватрене позиције се стварају за заваравање непријатеља у вези са правим положајем ватрених средстава и за привлачење непријатељске ватре на њих. Оне се опремају макетама, рововима, јарцима, уз остављање елемената који их одају. Да би могле да обављају своју улогу, потребно је периодично са њих водити ватру и обележавати кретање. Избор ватрених позиција је захтеван процес. Али, најважнији фактор у овом процесу је безбедност: у циљу отежања откривања ватрених позиција од стране непријатеља, оне се не треба бирати у близини уочљивих локалних објеката (који могу послужити непријатељу као оријентир), као ни на врховима узвишења.

🔥 Ц222 На данашњи дан, 1995. године у раним јутрањим часовима, почела је хрватска војна операција ,,Олуја". Она је за циљ имала протеривање снага РСК са просотра источне Хрватске. Последично томе, од краја Другог светског рата, па све до данас, Олуја је изазвала највећи егзодус становништва на простору Европе. Процена је да је негде око 250.000 људи напустило своје домове и кренуло у избеглиштво. Оно што је многима из тих несретних колона остало као синоним страдања цивила током Олује, јесте и случај ,,Петровачка цеста". У овој малој анализи покушаћемо да увидимо због чега се Петровачка цеста разликује од других ситуација где су војне летелице ракетирале и бомбардовале циљеве у којима је било ,,колатералне штете". Почетак акције Олуја. Народ креће у паници да бежи. Прво народ, а онда се затим другог и трећег дана придружује и војска. Тако помешана колона креће се правцем из разних крајева Хрватске ка Босанском Петровцу, па затим ка Бањалуци. Несагледиво дугачку колону прелето је МиГ-21бис са шаховницом. Како каже службена белешка, авион се кретао ка истоку у тренутку прелетања колоне, а затим је у рејону села Јањила ушао у заокрет, а  затим из понирања дејствовао по колони ракетама С-24Б велике разорне моћи. Напад је резултирао смрћу 13 цивила, од чега четворо деце, док је 23 цивила добило задобило повреде различитог степена. Наше тужилаштво именовало је 2022. године окривљене за Петровачку цесту, као и за дејство хрватске авијације наредног дана  по месту Сводна код Новог Града где су живот изгубила 3  цивила. Оптужени су - командант 91. базе Зденко Радуљ, (Петровачка цеста), - командант 92. базе Владимир Микац,  (Петровачка цеста), - командант 21. ескадриле Данијел Боројевић (случај Сводна), - командант 22. ескадриле Жељко Јеленић (случај Сводна). Хрватска страна не наводи име пилота који је тог дана био у кабини, али наводи да је он  у међувремену умро природном смрћу. Прошле године наш Виши суд донео је решење да се хрватским пилотима суди у одсуству. Хрвати никада нису негирали да је њихов МиГ испољио дејство по колони. Међутим,  они то класификују чисто као борбени задатак, и да се десила грешка.. Оно што се помиње као могући објекат дејства у разним публикацијама, текстовима, сведочењима је батерија ПВО система ,,куб-М". Такође и око овога има много неслагања. Нпр Хрвати не наводе да је ,,куб" био циљ. Поприлично опречних мишљења има и из Србије које иду на руку Хрватској, али то је већ нека друга тема и зашла би у домен помињања појединаца ван овог случаја, што админат не жели да ради. Током ратова 1990-их, цивили су често страдали услед удара авијације. Иако се термин "колатерална штета" често користи, он се не може потпуно избећи јер је у ратним условима тешко прецизно одредити циљеве, а услови на терену се стално мењају, што може довести до грешака у нападима. Ипак, Петровачка цеста се издваја јер се поставља питање ДА ЛИ ЈЕ ТАМО БИЛО НАМЕРНОГ РАКЕТИРАЊА. ,,Прашњавим друмом протеже се слика голготе прича које сам знао, цео живот је очајника у једну малу запрегу стао. Окице мале праштајте мени, несрећу ове авугоствске ноћи, дајем живот за поглед ваш снени, јер друго немам, толке су ми моћи. Кунем се вама, и драгоме Богу, војничком заклетвом ноћи ове, до задње капи крви ако могу, бранићу ваше изгубљене снове! А онда усред страхоте ове, негде је некакав договр пао, умрећу ти мајко од срамоте, рођену земљу неко је дао!" - исечак из ратног дневника генерала пилота Срете Малиновића о ,,Олуји" Горе на слици је пилот Рудолф Перешин. Хрватски пилот који је први прелетео МиГ-ом 21 на хрватску страну, слетевши у Клагенфурт, Аустрија. Након слетања, тамо је затражио политички азил, а затим је депортован у Хрватску где је касније активно учествовао у борбеним операцијама против наших снага. Погинуо је током операције ,,Бљесак". Такође, на снимку је човек који из прве руке описује напад на Петровачкој цести.

Данас, на празник Светог пророка Илије – небеског заштитника пилота и ваздухопловаца – обележавамо крсну славу Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране Војске Србије, али и Дан рода авијације, дан посвећен традицији, части и храбрости српских ваздухопловаца. Такође, други август 1893. године заузима посебно место у историји српског војног ваздухопловства. Тог дана, по наређењу краља Александра Обреновића, у Уредбу о формацији српске војске унете су одредбе о оснивању балонских, односно ваздухопловних одељења у оквиру дивизија. Овај историјски документ означио је почетак организованог развоја авијације у српској војсци. Историја српске војне авијације дуга је више од једног века. Њени темељи постављени су почетком двадесетог века, а оснивањем Ваздухопловне команде у Нишу 24. децембра 1912. године Србија је стала у ред првих петнаест држава света које су располагале војним ваздухопловством. Само неколико месеци касније, српски авијатичари исписали су прве странице ратне историје нашег ваздухопловства у небу изнад Скадра. Од тада па до данас, генерације пилота, инжењера, техничара и свих припадника ваздухопловства градиле су традицију испуњену подвизима, напретком, али и великим жртвама. Од првих балона и авиона „Блерио“, преко домаћих летелица „Галеб“ и „Орао“, до савремених ловачких авиона, српско војно ваздухопловство непрестано је корачало у корак са временом, чувајући своју мисију и достојанство. Посебно се данас са поштовањем сећамо свих ваздухопловаца који су своје животе положили у служби отаџбине. Њихова храброст, професионализам и љубав према небу остају трајно надахнуће свим садашњим и будућим генерацијама. Нека нас овај дан подсети да су традиција, знање, пожртвованост и љубав према отаџбини темељи на којима већ више од једног века почива српско војно ваздухопловство. Свим припадницима Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране, свим пилотима, летачком и ваздухопловно-техничком особљу, као и свим ваздухопловцима који су свој живот посветили небу Србије, честитамо Дан рода авијације и крсну славу – Светог пророка Илију. Срећна слава, мирно небо и ветар у леђа! 🇷🇸☦️✈️

Верујем да сте много пута приликом посете бројних приказа споспобности наше војске на аеродрому Батајница у последњих пар година, или на неким иностраним аеромитинзима видели овај маневар који ћемо данас описати! ,,Overhead landing" представља стандардну процедуру слетања у визуалним условима која се примењује у војној авијацији након завршетка лета или извршења борбеног задатка. За разлику од класичног прилаза (straight in), авион најпре прелеће писту на малој висини и већој брзини, након чега изводи заокрет и улази у школски круг из којег наставља прилаз за слетање. Циљ ове процедуре је да се омогући брз, прегледан и безбедан прелазак из крстарећег или борбеног режима лета у конфигурацију за слетање. Такође омогућава бољу организацију већег броја авиона, одржавање визуелног контакта са пистом и другим ваздухопловима, као и ефикасније управљање ваздушним саобраћајем на војном аеродрому. Након прелета писте авион се обично налази на висини од приближно 300–450м (зависи и од типа ваздухоплова, нпр МиГ-21 има почетну висину од 600м) изнад нивоа аеродрома, при брзини која за већину борбених авиона износи приближно 550–650 км/х. На крају писте или на унапред одређеној тачки пилот започиње тзв. ,,BREAK" – заокрет од приближно 180°, при нагибу од око 45° до 60°. Током овог маневра смањује се снага мотора најчешће на минимум, повећава отпор ваздуха и започиње успоравање авиона. По изласку из заокрета авион заузима ,,downwind" позицију, односно лети паралелно са пистом у супротном смеру од слетања. У овој фази брзина се додатно смањује, а када достигне одговарајућу вредност пилот избацује стајни трап и закрилца у складу са процедурама за дати тип авиона. Размак од писте обично износи између 2 и 4 километара, што омогућава довољно простора за стабилан завршни прилаз. На крају downwind деонице изводи се нови заокрет према писти (BASE), а затим и излазак на финални прилаз. Током финала авион је потпуно конфигурисан за слетање, одржава стабилну брзину прилаза (која код већине савремених ловачких авиона износи приближно 300км/х , у зависности од масе и типа авиона) и прати прописани угао спуштања од око 3°, све до додира са пистом. Предности overhead landing процедуре огледају се у томе што пилот задржава добру прегледност аеродрома током читавог маневра, омогућава брзо раздвајање већег броја авиона и смањује време проведено у дугом завршном прилазу. Истовремено, процедура омогућава ефикаснији прелазак из борбеног режима лета у конфигурацију за слетање уз висок ниво безбедности. * Иако је основни принцип процедуре овог маневра сличан код већине војних ваздухопловстава, конкретне брзине, висине, нагиби заокрета и тачке започињања појединих маневара дефинишу се летачким приручницима за сваки тип авиона и могу се значајно разликовати.

Тактичка медицина-разоружавање повређеног. Зашто је разоружавање повређеног важно у тактичкој медицини? У тактичким условима, пружање медицинске помоћи никада није само медицински задатак – оно је и безбедносни. Повређени борац и даље може имати оружје код себе. Услед бола, шока, дезоријентације или губитка свести може ненамерно активирати оружје или експлозивно средство и тако угрозити себе, или онога ко му пружа помоћ и остале припаднике тима. Зато је контролисано разоружавање повређеног једна од важних мера безбедности пре или током збрињавања, када то тактичка ситуација дозвољава. Циљ није одузимање оружја, већ спречавање случајног опаљења и стварање безбедног окружења за спасавање живота. Ову радњу треба да спроводи обучено лице, по важећим процедурама јединице, уз сталну свест о тактичкој ситуацији и могућој претњи из окружења. У тактичкој медицини важи једноставно правило: безбедност спасиоца је предуслов за успешно збрињавање повређеног. Само онај ко је безбедан може ефикасно да помогне другом. Тактичка медицина не подразумева само знање како спасити живот – већ и како спречити да настану нове жртве.

Бомба Васићка (позната и као "Крагујевка" или ВТЗ М1904) је прва српска ручна бомба са ударним упаљачем Да је Недељко Чабриновић бомбу на аутомобил са надвојводом Францом Фердинандом у Сарајеву бацио само неколико секунди раније, никада не би сазнали ко је био Гаврило Принцип. Недељко је бомбу бацио са неколико секунди закашњења, због чега је она експлодирала испод аутомобила у пратњи надвојводе. Бомба је ранила све путнике у аутомобилу, направила рупу у коловозу дубине 15 и ширине 30 сантиметара. Аутомобил са Францом Фердинандом није био оштећен, тако да је несметано наставио пут ка месту где ће га сачекати Гаврило Принцип. Заплењене бомбе су током судског процеса кориштене као доказ повезаности Србије са атентаторима. То заиста јесу биле српске бомбе, познате као „васићке”. Мајор Миодраг Васић конструисао је ту експлозивну направу 1904. године. Бомбе тог система биле су намењене устаницима у Македонији који су се борили против турске власти. Васићева бомба, позната и као „крагујевка” има специфичан изглед који подсећа на циглу. На металном телу је уочљив ударни упаљач који је активирао експлозив са закашњењем од око пет секунди. Бомба је тешка око 800 грама, са убојним радијусом од око 200 метара. Извежбани бомбаши били су веома успешни са Васићевом бомбом. Због тога што је била пљосната и тешка, она би остајала тамо где би пала. Другим, речима, није могла да се откотрља, или да је непријатељ шутне, или руком баци од себе. До повлачења преко Албаније, она је била једина ручна бомба у наоружању српске војске, која ју је волела и веровала јој. На Солунском фронту, српска војска добија нове француске бомбе Ф1 и М15 које нису биле погодне за ратовање по планинама, као што је то био случај са „васићком”. И након Првог светског рата, војска је наставила да користи те бомбе. Последњи комади виђени су током Другог светског рата, како код четника, тако и код партизана.

🔥Ц222 Савремени јуришник. Мали тим као основна јединица преживљавања У савременом рату јуриш више није масовни удар линијских формација као у другoм светском рату већ деловање малих, флексибилних тимова који функционишу као полуаутономни системи. Основна идеја више није држати линију већ створити локалну предност у кратком временском року, избећи непотребно излагање, и брзо се преместити пре него што противник успостави одговор. Јуришна јединица данас живи у ритму: контакт – маневар – дисперзија – поновно окупљање. Контакт као динамички догађај, не као фиксирана линија Раније се контакт често посматрао као "тачка фронта". Данас је он више тренутак детекције, размена ватре или позиционих података, и моментална промена геометрије бојишта. У пракси, то значи да јединица не сме да остане "везана" за једну тачку. Чим се успостави контакт, простор почиње да "ради против ње" јер противник добија време да доведе додатне ефекте (извиђање, дронове, индиректну ватру). Маневар: мање праваца, више слојева Класичан маневар (лево–десно–напред–назад) данас је недовољан. Савремени јуриш се креће кроз три слоја: хоризонтални слој (померање по терену), вертикални слој (висина, зграде, ровови, шумски покривач), спектрални слој (видљивост у различитим опсезима светло, топлота, електронски сигнал). Зато позиција више није само "добра или лоша" већ колико дуго остаје непримећена, колико брзо постаје компромитована, и колико је скупо противнику да је открије/неутралише. Дронови као тактички фактор промене понашања Једна од највећих промена савременог бојишта је увођење континуираног извиђања из ваздуха. То утиче на тактику на три начина: Скраћује време одлуке јер се положаји брзо откривају. Повећава цену статичности задржавање на месту постаје ризик. Мења понашање јединица кретање постаје испрекидано, а не континуирано. Због тога савремени јуриш мора да рачуна да је "видљивост норма", а не изузетак. Електронски и комуникациони фактор Тактика више није само физичка. Она је и информациона. Јединица која губи комуникацију, или има кашњење у информацијама, у суштини губи тактичку кохезију и постаје скуп појединаца, а не организован систем. Зато се савремена тактика заснива на: кратким, јасним комуникационим циклусима + намерно понављање кључних информација ради сигурности и прецизности информација, и децентрализованом доношењу одлука на нижем нивоу. Принцип кратког боравка. Један од кључних модерних тактичких принципа јесте идеја кратког задржавања у зони ризика. Логика је једноставна што дуже јединица остаје на једној позицији, то више података противник акумулира, и већа је вероватноћа да ће та позиција бити "разрађена". Зато савремени јуриш функционише у кратким циклусима активности, где је брзина промена важнија од стабилног држања терена. Тактика као преживљавање система Савремени јуриш више није само физички судар. Он је управљање ризиком у реалном времену. У суштини, тактика данас значи видети пре него што будеш виђен, деловати пре него што будеш фиксиран, и нестати пре него што противник организује одговор. И зато савремени јуришник није само борац он је елемент у брзом, нестабилном систему у коме је време постало једнако важно као и вођење ватре .

Систем позиција Када правите више ровова, повежите их комуникационим рововима. То су ровови дубине 1.2-1.4 метра, ширине 60-70 цм. И ево, веома је важно – они морају обавезно да иду у облику слова "S" (зигзаг)! На сваких 10-15 метара правите закривљење од 90-120 степени. Никада не правите прав ров дужи од 10 метара! Зигзагови штите од директне ватре и спречавају експлозивни таласни фронт да се шири кроз цео ров. Ровове распоредите на удаљености од 15-30 метара један од другог, тако да се сектори ватре преклапају. Сваки ров треба да има свој Г-облик или Т-облик. И обавезно направите резервне позиције за једног или два човека. Када вас почну нападати, мораћете брзо да промените позицију. Практичне ствари Направите нише у зидовима рова за магазине, гранате, радио-станице. Причврстите куке или брисеве за вешање опреме. Дно рова направите са малим нагибом ка дренажној брани, тако да вода отиче, а не станује у поду. Направите место за седење – уграђену греду, кутију или столицу на висини од 40-50 цм. Дренажа је изузетно важна. Ископајте ров дубине 30-40 цм око целе позиције. Покријте дно рова гранама, палетама, даскама, било чим, да не будете у блату. У веома влажном времену, набаците песак или ситан шљунак у слоју од 5-10 цм. После кише, ров без дренаже се претвара у базен, и то није шала. Од кућних трикова – имајте пластичне боце са водом за прање руку и лица. Суво гориво за брзо загревање хране, оно гори скоро без дима. LED светиљка са црвеним светлом за рад ноћу, не заслепљује и мање је запажена. Термос са топлим чајем или кафом заиста подиже морал. Шта не смете радити!!! Не копајте прешироко, губићете пуно времена и снаге, а такав ров је теже ојачати. Не склапајте земљу у велике купе директно поред рова, то демаскира позицију на километар. Не игноришите дренажу, иначе ћете после прве кише бити по колена у води. Не правите само једну ватрену позицију, обавезно је потребна резервна за маневар. Не остављајте свежу, тамну земљу на ободу рова, она је видљива са велике удаљености. Не копајте на самом дну усека – тамо ће се акумулирати вода, лош преглед, и вас је лако блокирати. Не правите праве ровове без закривљења. Не избегавајте маскирање, мислећи да вас неће видети. Видеће вас, посебно дронови. Зимске специфичности Зими, земљиште смрзава се до 20-40 цм, понекад и дубље. Загрејте површину ватром пре него што почнете да копате. Користите снег за додатну заштиту, слој од 1.5 метра пружа заштиту од шрапнела. Обавезно изолујте дно рова – гранама, даскама, пенопластом, шта год пронађете. Иначе ћете смрзнути и нећете моћи да се борите. Снег на ободу рова добро маскира позицију, али након отапања и поновног замрзавања, постаје запажен. Пратите то. Зимом је потрошња калорија огромна, потребно је више да се једе и пије топло. И да, суве чарапе, рукавице, термо доњи веш – то није луксуз, већ потреба. Приоритети по времену У првих 30 минута – ров за лежање плус основна маскировка. У првих два сата – продубљивање до рова за стајање и Г-облично закривљење. У први дан – ојачавање обода рова, комуникациони ров до суседа. У други дан – бункер и резервна ватрена позиција. Такав распоред је оптималан. Шта треба да буде спремно Ров је продубљен минимум до 110 цм. Обод рова је висок 60-80 цм, ојачан. Постоји платформа за пуцање. Направљено је Г-облично или Т-облично закривљење са слепим улицом. Постоји маскировка са горње и предње стране. Опремљена је дренажа, дно је заштићено од воде. Постоје нише за муницију и опрему. Пролази комуникациони ров до суседних позиција, и он иде у облику слова "S". Опремљена је резервна ватрена позиција. Постоји склониште за одмор. Сектори ватре су очишћени, означени су оријентири. Запамтите најважније – најбољи ров је онај који вам спашава живот. Чак и плитка јама значајно повећава шансе за преживљавање. Не пренебрегавајте инжењерску припрему, она је не мање важна од умећа пуцања. Већина губитака настаје од шрапнела, а не од пуцња, зато је ров ваш живот. Копајте правилно, ојачајте, маскирајте и чувајте се.

Било како било, Срби су тог врелог видовданског јутра изашли пред Турке у поретку који је у себи садржао једноставну, па самим тим, предвидљиву формацију и стратегију. Лазар је био у центру, са оклопном коњицом која је бројала најмање 3000 ратника. Другу линију борбеног поретка чинила је пешадија. Вук Бранковић је са својим оклопницима стао на десно крило, а заповедништво над левим крилом пало је на Влатка Вуковића. Према неким грубим проценама, отприлике 40.000 Турака на 30.000 Срба. Насупрот Лазару био је центар турске војске у чијој средини је био емир Мурат окружен јаничарима. На левој страни, насупрот Вука је био принц Јакуб, а на десном крилу принц Бајазит. Битку су, по свој прилици, почели турски стрелци. Они су засули стрелама прву српску линију у којој су били оклопници. Иако то није имало много ефекта, нити је нанело Србима иоле озбиљније губитке, тај маневар је нагнао српску коњицу на покрет. Тактика борбе оклопљених коњаника била је једноставна. Велики јуриш на непријатеља чији би учинак практично одлучио и битку. Лазар је ставио на главу свој шлем са биволјим роговима и наредио покрет. План је био да се Турци сатру у одлучујућем и јаком удару коњице. У неким (претежно турским изворима) пише да су Турци прозрели ову српску намеру те иза прве линије ископали ровове у које су поставили наоштрено коље. Коњи српских оклопника су ту упали и поломили ноге, тако да је први удар био ублажен. Међутим, то им изгледа није много помогло. У центру је Лазар имао почетни успех, док се Влатко Вуковић на десном крилу слабо показао против Бајазита и његових искусних трупа. Косовска битка се углавном (нетачно) приказује као судар двеју војски где су Срби имали почетни успех, а онда је Милош пробуразио Мурата, кнезу Лазару коња убише, па Бајазит преузима вођство над турском армијом и добија битку. У међувремену придави брата, чисто да се осигура. Након тога се свети српском кнезу и његовим великашима тако што их скрати за главу. Вук Бранковић је, наравно, већ негде код Приштине. А Мајка Југовића добија лоше вести тако што јој их саопште два гаврана. Марко Мрњавчевић, иако турски вазал, такође је хтео да се туче са Турцима на Косову, али је закаснио. У ствари, српска војска је била прилично успешна против Мурата и његове силне ордије. Толико, да се та велика армија није могла дуго опоравити од пораза који су доживели на Косову. Први удар оклопника у Муратов центар је страшно уздрмао Турке. Штавише, сасвим је могуће да је у њему управо настрадао сам султан. Верзија у којој Обилић без икаквих проблема улази у његов шатор, па још и наоружан, и успева да га убије наочиглед свих његових везира, сеиза, телесне гарде… мало је вероватна. Пре ће бити да је тачнија верзија у којој су српски витезови направили клинасту формацију, сличну оној коју је употребио Александар Македонски у бици код Исе, и да су пробили турски центар све до емировог шатора. Тамо је неко од витезова (Обилић) погодио Муратовог коња копљем, оборио га, а онда му пресудио мачем. Оно што није успело српским витезовима, а било је од исконске важности, јесте да оборе султанову заставу, онако како је то урадио Душан Силни са стегом бугарског цара у бици код Велбужда. У метеже и ковитлацу битке то можда и није било могуће. Бајазит или неки од Муратових бегова лукаво сакрива султаново тело и наставља са борбом. Ово је веома битно јер за турску војску је султан персонификација Алаха на земљи и ако падне, тј. буде убијен, онда било каква борба нема смисла јер је то порука директно са неба и казна за неименоване грехове. #Видовдан

Чувени ромејски политичар, мислилац и говорник Димитрије Кидон такође оставља запис о Косовском боју у коме нема места османској победи и горко закључује: “Ни кад би сви Турци помрли, уверен сам да Ромеји не би почели паметније да раде.” Ове његове речи испоставиле су се као пророчке. “Сви до сада познати извори из саме године боја на Косову, изазвани самим догађајем, или сасвим отворено славе хришћански тријумф, или су прилично неодређени. О турској победи не говори ниједан”. Па одакле онда то да ми данас обележавамо годишњицу пораза? Више је разлога. Први је да се пораз помиње у изворима насталим касније, негде чак и вековима након битке, али су ти извори узимани као релевантни од стране дилетаната и разних надриисторичара. Онда је ту и народна машта допринела учвршћивању мита о поразу кроз поезију и предање, опет, ради се о песмама које су настале много година после саме битке. Затим је косовско страдање постало романтичарски еп веома захвалан за обраду па је на велика врата ушло у нашу књижевност, пре свега у поезију, а после и у драму и прозу. Косовском битком су се у једном тренутку, каже професор Раде Михаљчић, наш угледни историчар, више бавили историчари књижевности. Други разлог можемо тражити у жељи да се оправда све оно што се десило пре и после боја. А то је силна неслога међу српском елитом, која је довела до расцепа у држави и опадања моћи царства у чему је здушно учествовао и косовски мученик Лазар Хребељановић. Да српска властела није била толико несложна и завађена, не би Турци тек тако на Косово равно. Тај расап наставио се и после битке, где је Лазарев наследник Стефан морао чак да ратује са рођеним братом и сестрићем. Сасвим је могуће да је тежина српске погибије на Косову преувеличана како би се оправдао вазални однос који је према Турцима имао деспот. Заборавља се, наравно, да се српска држава после битке нашла између чекића и наковња и да ју је спасла кнегиња Милица својом мудрошћу и вештим дипломатским потезима. Један од њих био је и прихватање вазалних односа и давање кћерке Оливере Бајазиту у харем. Све то свакако се не би десило да нам Угри нису ударили са леђа и да српска кнежевина није стављена у позицију да бира између турских вазалних услова и угарског мача. О размерама турског пораза пишу и Млечани, као и Византинци, нигде се не помиње турска победа. А вазда опрезни Млечани су у потезу дипломатске довитљивости крајем јула 1389. послали на турски двор два писма саучешћа једно за Јакуба, друго за Бајазита, јер нису знали који је од принчева погинуо у бици. #Видовдан

Легенда о витезовима Реда Змаја, као и штури подаци о том витешком реду, кажу да је он бројао тачно дванаесторицу. Тај број има везе са хришћанством, конкретно – дванаест витезова као дванаест Христових апостола. Још ако имамо у виду разна ликовна приказивања Милоша Обилића кроз векове где су му сликари и илустратори стављали на главу шлем са фигуром змаја, намећу се могућности које распирују машту. „Пробивши непријатељске чете и камиле наоколо везане, мачем отворише себи пут, до Муратова шатора допреше. Срећан над осталима и онај, који вођу толике силе, јурнувши му мач у грло и скут, јуначки умори.“ Ова фирентинска верзија Муратове погибије савршено иде у прилог теорији да је турски султан убијен у бици а не како то казује народно предање. Али то није све. У једном спису насталом у Паризу, његов аутор Филип Мезијер је који месец после саме битке написао да је Мурат потпуно побеђен: „Он и његов син пали су у боју као и најхрабрији из његове војске.“ Кнез Лазар у Симовићевој драми и истоименом Шотрином филму каже: „Косово се само изабрало.“ Није баш тако. По свој прилици, бојиште је изабрао сам Лазар, јер му је у стратешком смислу одговарало, пре свега због тога што је било погодно за дејство коњице. Косовска битка: Како је легенда победила историју Шта се заиста догодило 1389. године? Шта се, у ствари, десило на Косову тог Видовдана 1389. године? Велики српски пораз? Мала турска победа? Ни једно ни друго? Недуго након Косовске битке, тадашњи владар Босне Твртко I Котроманић писао је Трогиру и Фиренци хвалећи се како је он лично извојевао велику победу над Турцима на Косову. Свог савезника кнеза Лазара Хребељановића не помиње, али зато истиче да се босански војвода Влатко Вуковић вратио са главнином својих људи и да је имао мало губитака. Твртко недвосмислено говори о турском поразу а победу приписује, коме другом – него себи. Што и није ништа необично ако имамо у виду да се босански владар потписивао као краљ Срба и Босне. Још и пре овог Твртковог скромног хвалисања, владало је уверење да је српска војска победила, нарочито је занимљив одговор из Фиренце Твртку у коме се помињу и детаљи битке, те Муратова погибија као дело „дванаесторице завереника“. #Видовдан

У СУСРЕТ ВИДОВДАНУ Видите, браћо, није Косомет камен. Није оно само реч у књигама, нити парче земље што стоји на карти као сенка прошлости. Космет је ожиљак у грудима народа, место где се небо и земља састављају у једно, где се сузе претварају у корене, а крв у завет. Ко га изгуби у мислима, тај је већ изгубљен. Али ко га носи у срцу, у тишини кад се све утиша, у часу кад се небо отвори и месец обасја гробље, тај зна вреди чекати. И годину. И век. И хиљаду Видовдана, ако треба. Јер Космет није нестао. Није продат, није предат, није заборављен. Космет... је повратак који је одложен. Стављен на испит. И ми с њим. Да ли смо достојни њега? Да ли још умемо да се ћутке молимо, да се знојимо у пољу, да се клањамо сенима бољих од себе, да не продамо душу за ситно? Космет је кућа коју не видиш, али је осећаш. Сваки пут кад чујеш гусле, кад видиш мајке с црним марамама како пале свеће за сина што није дочекао мир. Кад прођеш поред цркве, а чујеш како звона куцају, успомене које нико не може да избрише. Ту је, браћо. Само чека. Чека нас. Не да дођемо са мржњом, ни са осветом у руци. Већ са челом усправним, са савешћу чистом, са животом у ком смо сачували себе, јер само такав човек може Косомет да врати. Не купује се оно. Не отима се. Оно се заслужује. И знај све што је брзо, није трајно. А све што се чека, зре као вино. Зато, не бој се ако не дође сутра. Ако нам опет кажу да није реално, да времена су другачија, да треба гледати унапред. Нека. Ми смо народ што гледа и назад и напред истовремено. Са једним оком у 1389, са другим у 2089. Јер шта вреди сутрашњица, ако не знаш ко си био јуче? А Видовдан... Видовдан није датум. То је огледало. Сваке године, поново нам постави исто питање јеси ли спреман да изгубиш све али да не изгубиш себе? И сваке године, ми одговарамо ћутањем. Јер знамо, онај који је изгубио све, али је сачувао образ, није изгубио ништа. Зато кажем вреди чекати. И хиљаду Видовдана. Вреди проћи кроз још толико мука, још толико нерава, лажи, понижења, самоће. Јер Космет није ствар што се узима већ оно што се враћа кад време сазри, кад народ поново буде велик не по броју, него по срцу. И кад тај Видовдан дође било да га дочекамо ми, или наши унуци биће то тренутак без речи. Само тишина. Јер се завет не виче. Он се живи. А живи се тако што никад не престанеш да верујеш. Јер ми не бранимо земљу ми бранимо смисао. Догодине у Призрену

✉️Ц222 🇷🇺🇷🇺 Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали... да не творих међу њима дела која нико други није творио не би греха имали...

✉️Ц222 🇷🇺🇷🇺 Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали... да не творих међу њима дела која нико други није творио не би греха имали...

🔥Ц222 Морзеова азбука је комуникациони систем који представља слова, бројеве и интерпункцијске знакове користећи обрасце кратких сигнала (тачака) и дугих сигнала (цртица). Може се слати као звучни сигнали, трепћућа светла или кликови. Основе: тачка • црта - Размак: Размаци означавају прекиде. Размак између делова слова је 1 тачка, између слова је 3 тачке, а између речи је 7 тачака. Колико год звучало застарело итекако помаже и даље. И у службеним и цивилним сврхама.

"Никада нећете препливати океан ако немате храбрости да изгубите обалу из вида." — Кристофер Колумбо

Михајло Пејић (Mitchell Paige) 🇷🇸🇺🇸 31 Август, 1918 - 15 Новембар, 2003 Medal of Honour Purple Heart Combat Action Ribbon Мало Срба, а још мање Херцеговаца зна да је један од најпопуларнијих америчких војника рођен и одгајан у српској породици. Због обавезне американизације имена и презимена остао је упамћен као Mitchell Paige, док је његово право име остало скривено али не и заборављено, Михајло Пејић! Своје порекло води из Херцеговине, а његова мајка је њега и његовог брата од малена учила српским коренима и нашој ратничкој култури. Битка на Косову и подвиг многих наших јунака су формирали херојски менталитет Михајла, који ће показати у једној од највећих битака WW2. Своју војну каријеру започео је 1936 у Балтимору, а своју основну обуку ће проћи на Парис Ајленду у Јужној Каролини. Касније је пребачен на многе патролне мисије у Панами, Филипинима, Кини. Вративши се у САД 1940, одлучује да пређе у Маринце и већ истог месеца успева да посети Гвантанамо, Кубу и Порто-рико где учествује у вежбама за амфибијско и тропско ратовање. 1941 у склопу 7. режименте бива пребачен на Пацифички фронт. Након Јапанског напада на Пирл Харбор учествује у амфибијским операцијама на Самоу, одакле ће касније извршити десант на Гвадал Канал (Септембар 1942) и упознати своју херојску судбину. 26. Октобра биће одликован најпрестижнијим достигнићем у америчкој војсци (Медаља части), због хероизма епских размера у току битке за Хендерсон Филд/Guadal Canal. Битка ⚔️🌴 У току битке, након што је масовни Јапански напад пробио америчке положаје, сви до једног од његових сабораца били су тешко рањени или убијени. Међутим то није утицало на Михајла. Српски инат се пробудио. Веома брзо се сабрао и запосео митраљез на већ тешко развљеном положају. Одатле је почео да коси јапанске јуришнике све до момента док његов положај није био докрајчен. Након што му Јапанци уништавају митраљеско гнездо, он привремено глув преузима преостало наоружање из рова и очајнички наставља да одбија масивне јурише на свој положај… све док није пристигло појачање. Након регруписања, због мањка муниције и опасности да Јапанци затворе обруч, Михајло предводи бајонетски јуриш на суседне положаје. Контра-напад је био веома ефикасан и бруталан. Након крваве борбе прса у прса, тера Јапанце да се панично повуку и одустану од својих планова. Иначе битка у густим џунглама Гвадал Канала је имала савршене услове за тропски пакао, где поред незгодних природних услова, вегетација је стварала савршене услове за блиску борбу. Због ефикасности у блиској борби, маринци су стекли озбиљну репутацију и поштовање међу оружаним снагама. Након велике победе на Гвадал Каналу бива пребачен на предах у Мелбурн, где га и одликују Медаљом Части. Касније наставља да учествује у операцијама широм Индо-пацофика. По завршетку рата, остаје при војсци али у неактивној служби, да би се вратио у активну по почетку Корејског рата 1950. У Калифорнији ради као инструктор, официр. 1959 одлази у инвалидску пензију са чином пуковника! Остатак живота проводи у месту Ла Квинта, Калифорнија. Тамо пише књиге, једна од познатих: “A Marine Named Mitch”. Такође води борбу против лажних ветерана и фалсификовања ратних заслуга. У његовом дому 15 Новембра 2003, његово срце престаје да куца. Сахрањен је са свим својим ратним одликовањима као последњи ветеран са чувеног Guadalcanal-a. Поред Пупина, Тесле и многих других, Михајло Пејић је најбољи пример да географска даљина и животне околности нису разлог да заборавимо своје славне корене и да уевек са собом носимо херојски дух наших предака.

Михајло Пејић (Mitchell Paige) 🇷🇸🇺🇸 31 Август, 1918 - 15 Новембар, 2003 Medal of Honour Purple Heart Combat Action Ribbon Мало Срба, а још мање Херцеговаца зна да је један од најпопуларнијих америчких војника рођен и одгајан у српској породици. Због обавезне американизације имена и презимена остао је упамћен као Mitchell Paige, док је његово право име остало скривено али не и заборављено, Михајло Пејић! Своје порекло води из Херцеговине, а његова мајка је њега и његовог брата од малена учила српским коренима и нашој ратничкој култури. Битка на Косову и подвиг многих наших јунака су формирали херојски менталитет Михајла, који ће показати у једној од највећих битака WW2. Своју војну каријеру започео је 1936 у Балтимору, а своју основну обуку ће проћи на Парис Ајленду у Јужној Каролини. Касније је пребачен на многе патролне мисије у Панами, Филипинима, Кини. Вративши се у САД 1940, одлучује да пређе у Маринце и већ истог месеца успева да посети Гвантанамо, Кубу и Порто-рико где учествује у вежбама за амфибијско и тропско ратовање. 1941 у склопу 7. режименте бива пребачен на Пацифички фронт. Након Јапанског напада на Пирл Харбор учествује у амфибијским операцијама на Самоу, одакле ће касније извршити десант на Гвадал Канал (Септембар 1942) и упознати своју херојску судбину. 26. Октобра биће одликован најпрестижнијим достигнићем у америчкој војсци (Медаља части), због хероизма епских размера у току битке за Хендерсон Филд/Guadal Canal. Битка ⚔️🌴 У току битке, након што је масовни Јапански напад пробио америчке положаје, сви до једног од његових сабораца били су тешко рањени или убијени. Међутим то није утицало на Михајла. Српски инат се пробудио. Веома брзо се сабрао и запосео митраљез на већ тешко развљеном положају. Одатле је почео да коси јапанске јуришнике све до момента док његов положај није био докрајчен. Након што му Јапанци уништавају митраљеско гнездо, он привремено глув преузима преостало наоружање из рова и очајнички наставља да одбија масивне јурише на свој положај… све док није пристигло појачање. Након регруписања, због мањка муниције и опасности да Јапанци затворе обруч, Михајло предводи бајонетски јуриш на суседне положаје. Контра-напад је био веома ефикасан и бруталан. Након крваве борбе прса у прса, тера Јапанце да се панично повуку и одустану од својих планова. Иначе битка у густим џунглама Гвадал Канала је имала савршене услове за тропски пакао, где поред незгодних природних услова, вегетација је стварала савршене услове за блиску борбу. Због ефикасности у блиској борби, маринци су стекли озбиљну репутацију и поштовање међу оружаним снагама. Након велике победе на Гвадал Каналу бива пребачен на предах у Мелбурн, где га и одликују Медаљом Части. Касније наставља да учествује у операцијама широм Индо-пацофика. По завршетку рата, остаје при војсци али у неактивној служби, да би се вратио у активну по почетку Корејског рата 1950. У Калифорнији ради као инструктор, официр. 1959 одлази у инвалидску пензију са чином пуковника! Остатак живота проводи у месту Ла Квинта, Калифорнија. Тамо пише књиге, једна од познатих: “A Marine Named Mitch”. Такође води борбу против лажних ветерана и фалсификовања ратних заслуга. У његовом дому 15 Новембра 2003, његово срце престаје да куца. Сахрањен је са свим својим ратним одликовањима као последњи ветеран са чувеног Guadalcanal-a. Поред Пупина, Тесле и многих других, Михајло Пејић је најбољи пример да географска даљина и животне околности нису разлог да заборавимо своје славне корене и да уевек са собом носимо херојски дух наших предака.

Последњи поздрав легендарном пилоту хеликоптерске ескадриле ЈСО, пуковнику Владану Косићу званом КОС. 🐺🚁