Ц-222

Последњи поздрав легендарном пилоту хеликоптерске ескадриле ЈСО, пуковнику Владану Косићу званом КОС. 🐺🚁

🇷🇸 На данашњи дан, 4.5.1999, своја овоземаљска крила склопио је пуковник пилот Миленко Павловић, командант 204. ловачко авијациског пука. ⬛️ После 26. марта када је војска Југославије изгубила два авиона Миг 29, донета је прећутна одлука да се ловачка авијација више не подиже. Међутим, команда РВ и ПВО донела је 4. маја одлуку, да полети Миг 29, и да се супротстави НАТО авионима који су се устремили ка Ваљеву, и фабрици муниције ,,Крушик". ⬛️ Миленко је из авиона извукао млађег колегу, и сам кренуо на задатак, пут свог завичаја. Један од Миленкових колега, у једном интервјуу прокоментарисао је Миленково полетање са: ,,Отишао је Паја да докаже идиотима да смо немоћни!".  Јер је до тада био под огромним притиском од стране главне команде РВ-а и државног врха. ⬛️ Изнад Ваљева га је сачекала формација од 16 авиона НАТО-а. Борбу у ваздуху који су становници Ваљева будно пратили, завршена је Миленковим речима: ,,Имају ме..". ⬛️ Миленко је био врстан пилот - ловац, о чему сведоче и бројна признања, а и усмено сведочење његових колега. На аеромитингу 1998. година на аеродрому Батајница, извео је соло наступ на авиону Миг-29 који апсолутно ни по чему није заостајао од тадашњих приказа који су изводили руски пилоти на овој машини. ⬛️ Данас аеродром у Батајници носи назив ,,Аеродром пуковник пилот Миленко Павловић". Један од авиона Миг 29 на свом вертикалцу има исписане чувене речи које је изговорио Миленко приликом полетања: ,,Мајку вам дечију, нећете ви да гинете, ја ћу!". Такође, спортски ваздухопловци Републике Србије надмећу се у аеро релију на меморијалу који носи име по Миленку. 📌 До данас се у бројним текстовима и документарцима говори по свему судећи погрешно, да су Миленков авион погодили холандски авиони. Међутим, ради се о авиону F-16CJ (рег. бр 91-0353) из 78. ескадриле америчког ратног ваздухопловства. Пилот за командама био је п.пуковник Мајкл Гечи. Миленко је као и његове остале колеге из 127. лае, био жртва ракете AIM-120 AMRAAM. 📌 Иза себе је оставио супругу и два сина. Слава вам и хвала господине пуковниче. 📌 Сам тренутак погађања Милековог авиона, начинио је тог 4.5.1999. године ваљевски сниматељ Миливоје Мићко Милинковић.

🇷🇸 На данашњи дан, 2. маја 1999. наша ПВО забележила је свој други успех у тада текућој агресији на нашу земљу! У 2 сата и 8 минута након поноћи, 3. ракетни дивизион, 250. ракетне бригаде, системом С-125 Нева, оборио је авион америчког ратног ваздухопловства типа F-16CG Block 40 (сер. бр. 88-0550), који се након неуспешног покушаја да излети из нашег ваздушног простора ка територији БиХ, срушио у подножју Цера код места Накучани. Пилот п. пуковник David Goldfein, катапултирао се отприлике у 2 сата и 20 минута, да би након два сата, спасилачке службе успеле да га пронађу и извуку са наше територије. Оборени авион припадао је 555. ловачкој ескадрили која је у моменту агресије на СРЈ базирала на аеродрому Авиано. Те ноћи, група од 4 aвиона F-16 била је на мисији коју они називају ,,Wild Weasel". Задатак је био намамити нашу ПВО да се открије и затим извршити дејство против радарским ракетама по радарском положају, а затим уколико услови дозволе, и уништење лансера и пратеће опреме. Нису успели. Након што је ,,Нева" погодила вођу ове групе, небо се врло брзо расчистило. Данас многи овај успех наших ракеташа стављају чак и испред легендарног обарања F-117. Аргументи су, прво, оборен је командант ексадриле, искусан пилот који је након година даље службе постао и први човек америког РВ. Оборен је авион који за разлику од ,,невидљивог" има знатно боље летне перформансе, и по причи самих наших ракеташа, много пута су успевали да избегну ракете и спасу се. Било како било, од срца препоручујем да баците поглед на видео у коме наши ракеташи објашњавају како се те ноћи све то одиграло. Као и на видео снимак који даје приказ HUD-a са обореног авиона, као и комункацију пилота у тим критичним моментима, уз коментарисање бившег пилота на F-16. Оба клипа биће постављена у секцији Авијација. 📌  И једна занимљивост за крај објаве. Те ноћи, у станици за вођење ракета сисетма ,,Нева", налазио и млади поручник Тиосав Јанковић. Данас је он генерал, и налази се на месту заменика генералштаба Војске Србије.

Напомена у питању је лице са посебним потребама.

🔥Ц222 Полагање пољског кабла Као што је познато, у питању одржавања везе у условима деловања на стационарним положајима, ако постоји могућност, најбоље је дати предност жичној вези, јер жична веза, у виду старог доброг ТА-57 и пољског кабла, практично у потпуности искључује могућност прислушкивања. У питању жичане везе, поред правилног повезивања апарата, велики значај има полагање пољског кабла. За развијање линија везе између командних пунктова, пољских објеката и удаљених тачака користе се каблови П-274, П-274М и П-274М2 који су у потпуности компатибилни са апаратуром ТА-57 и новијим ТА-88. За обезбеђење непрекидне и квалитетне везе за полагање пољских кабловских линија важе два главна захтева: кабл мора бити заштићен од сметњи са стране других линија везе и линија јаке струје, а траса полагања мора обезбедити погодност експлоатационог одржавања. Такође, за обезбеђење поуздане везе неопходно је максимално користити заштитна својства терена и полагати кабл са закопавањем у земљу или у рововима и јарцима. На отвореном простору, када није могуће закопавање кабла, линије се полажу по површини земље користећи удубљења терена; кабл се полаже на земљу слободно, без затезања и причвршћује за локалне предмете или кочеве на сваких 150-200 м. Важно је избегавати полагање линија у близини железничких и аутопутева. Ако по условима ситуације кабл мора да се полаже уздужно дуж путева, растојање између њих мора бити најмање 150 м. За вешање пољских кабловских линија везе могу се користити стубови сталних ваздушних линија везе. У тим случајевима кабл мора бити вешан на висини од 3 м и 1,5 м ниже од доње жице сталне ваздушне линије везе. За причвршћивање кабла на стубовима он се обмотава два-три пута. Забрањено је причвршћивати кабл за куке и изолаторе које користе жице. Такође није дозвољено вешати пољске кабловске линије на стубовима високонапонских магистрала и осветљавајућих мрежа. На мочварним и влажним местима кабл мора бити вешан на штаповима, локалним предметима или полаган по грудвама, при чему га треба причврстити коцима или виљушкама како би се спречило клизање у воду. У шуми кабл треба полагати по површини земље дуж просека, пољана и ређе шуме или га вешати без затезања на дрвећу на висини око 3 м. При преласку кабловске линије са земље на дрвеће, кабл мора бити причвршћен код корена дрвета, а затим подигнут уз стабло горе. У рововима и комуникационим пролазима кабл треба полагати дуж њихових падина и причвршћивати коцима; на местима пресецања ровова и комуникационих пролаза кабл треба закопати и покрити даскама. Зими, при снегу, кабл треба полагати по површини. При полагању кабла у снег, траса кабловске линије мора бити обележена стубићима. Кроз насељена места не треба полагати пољске кабловске линије. Ако није могуће заобићи насеље, линија се полаже улицама са најмањим саобраћајем, вешајући и причвршћујући кабл на висини од најмање 5,5 м или га закопавати у земљу.

🔥Ц222 Конверзија подвеске Конверзија подвеске представља замену већ постављене подвеске притисним завојем. Конверзија омогућава минимизирање негативних последица постављања подвеске, на пример, избегавање ампутације и синдрома дуготрајног притиска. Процес преласка са подвеске на притисни завој мора се изводити у одређеном редоследу и само уз поштовање одређених услова. Конверзија је забрањена ако: • Не постоји могућност сталног надзора ране у погледу поновног крварења. • Дошло је до трауматске ампутације екстремитета. • Повређени је у стању шока (низак крвни притисак, збуњеност свести). • Пидвеска је постављена пре више од 6 сати, због чега постоји висок ризик од кардиоваскуларног колапса услед токсина. • Од претходног покушаја конверзије подвеске прошло је више од 30 минута. Такође, конверзија је забрањена ако не постоји могућност непосредног посматрања повређеног, на пример, ако је чврсто умотан у спасилачко термо ћебе ради превенције хипотермије. Конверзију треба изводити у складу са алгоритмом правилне контроле и ослобађања: • По могућности поставити, али не затезати другу подвеску изнад прве (подвеска „плус 1“). Он се користи као резервни ако главна подвеска не успева да заустави поновно крварење. • Поставити притисни завој и/или тампонирати рану (по могућности завојем са хемостатским агенсом) и вршити директан притисак 3-5 минута. На следећи корак препоручује се приступити не раније од 30 минута. • Полако (одврћући ручицу подвеске у смеру казаљке на сату) ослабити прву подвеску, пратећи рану у погледу поновног крварења. Не скидати подвеску у потпуности. • Ако завој и/или тампонирајући материјал постају мокри, или постоје други знаци јаког крварења, затегнути прво подвеску, по могућности и потреби померити је ближе рани (по правилу „жуте зоне“). Подвеска „плус 1“ се не скида, остаје на екстремитету ради додатне контроле крварења ако је потребно. Следећи покушај конверзије могућ је не раније од 30 минута. • Ако је крварење заустављено, полако ослабити обе подвеске, не скидајући их у потпуности. Обавезно треба извршити процену резултата конверзије: • Ако завој није мокар – подвеску треба оставити потпуно ослабљен на екстремитету „за сваки случај“. • Ако је почело активно крварење – подвеска мора одмах бити поново затегнута. Важно је настојати да се замена подвеске притисним завојем изведе што брже, у условима релативне безбедности.

🚀Ц222 Међународни путнички воз Београд-Солун НАТО авијација бомбардовала је 12. априла 1999. док је прелазио преко моста на Јужној Морави. Тачан број погинулих путника у возу у Грделичкој клисури још није утврђен. Идентификовано је 15 тела, у возу је било више од 50 путника. НАТО бомбардери су ракетирали путнички воз. Више десетина је рањено, а тачан број жртава никада није утврђен. Најмлађа идентификована жртва је имала 6година. Никада нико није поставио питање када ће се утврдити тачан број жртава. Никада нико није питао зашто је пилот испалио још две ракете када је видео да је у питању воз и да људи из оближних кућа покушавају да помогну повређенима, никада нико није стао испред каубојске амбасаде и направио протест. Никада нико... Како радили тако нам бог помогао! Никада заборавити никада опростити дугове све наплатити!

🔥Ц222 Христос Воскресе.

КОШАРЕ  КРВ НА КАМЕНУ, ЗАКЛЕТВА У ВАТРИ Пролеће 1999. године. Док су бомбе НАТО-а парале небо изнад Србије, на западној граници Космета одигравала се битка која није била само војни сукоб. То је била борба за опстанак. Кошаре. Граница. Камен. Снег. Ватра. Крв. И испред свега  српски војник. Са шиптарске стране грми артиљерија, туку хаубице, крећу таласи бораца УЧК, страни инструктори, плаћеници, јединице албанске војске. НАТО их покрива из ваздуха. Све је било припремљено за јуриш. Требало је да се српска одбрана сломи за дан-два. Али нису рачунали на оно што нису могли да мере сателитима и мапама  српски инат, упорност и оданост заклетви. СВАКА СТЕНА ПОСТАЈЕ ТВРЂАВА У рововима, иза стабала, на гребенима залеђених висова, нису били професионалци с десет година искуства. Били су то младићи, војници по позиву, двадесетогодишњаци. Неки се још нису ни бријали редовно. Али су знали зашто стоје ту. Нису узмицали. Нису напуштали ровове. Држали су линију док су им саборци умирали поред њих. Без предаха, без покривања из ваздуха. Само они, камен, митраљези и заклетва. Непријатељ је покушавао све  фронталне нападе, обиласке, диверзије. Али сваки пут је наилазио на ватру. На крв и урлик. На војника који радије гине него да узмакне. Кошаре нису пале. Нису поклекнуле. Српски војници су тамо погинули али нису изгубили. СТО ИМЕНА, ЈЕДНА СЛОБОДА Преко сто погинулих. Њихова тела остала су у рововима, на падинама, под снегом и под кишом. Њихове душе у вечности. Неки су носили ознаке специјалних јединица. Неки су дошли из села. Неки су ћутали до последњег даха. Сви су постали једна реч хероји КОШАРЕ НИСУ ЛЕКЦИЈА КОШАРЕ СУ ЗАКОН Тамо је српски војник показао свету да постоји нешто јаче од страха, од смрти, од политике часна одбрана земље. Кошаре нису мит. Нису легенда. Кошаре су истина. Исписана крвљу, запечаћена огњем. Кошаре су вечни одговор: овде се не пролази. НЕМА НАЗАД, ИЗА ЈЕ СРБИЈА!!!

🔥Ц222 Заклон у борби Повлачење са линије ватре непријатеља при настанку ватреног контакта, обично подразумева кретање ка заклону (који може пружити физичку заштиту борцу) уз накнадно вођење ватре иза њега. При гађању из заклона, стрелцу-десноруком, је препоручљиво користити заклоне који се налазе лево од њега, што ће омогућити заштиту већег дела тела од могућег поготка и вођење ватре из погоднијег положаја. У случају да је заклон са десне стране, најбезбедније је променити руку и наставити гађање из новог леворуког става. Међутим, не препоручује се као заклоне бирати канте за смеће, трговачке киоске и шаторе, објекте од даске или пластике и сличне предмете који не могу пружити адекватну физичку заштиту. Једина могућност њихове употребе јесте хитно привремено скривање борца иза њих ради дезоријентације и визуелног губитка циља од стране непријатеља, као и за утврђивање поузданијег заклона и начина кретања ка њему. Кретање ка заклону или од једног заклона ка другом треба да буде што динамичније, а цев оружја се препоручује усмерити ка непријатељу. При томе је могуће вођење отпорне ватре (под условом безбедности таквог дејства за саборце и довољне количине муниције). Положај стрелца иза заклона треба да буде тако постављен да сви делови тела буду што више сакривени и заштићени објектом, без обзира на изабрани положај за гађање. Ово омогућава да се борац сакрије од визуелног надзора непријатеља, обезбеди његова безбедност и припреми за одговарајуће радње (промена положаја за гађање, пуњење оружја, избор другог заклона итд.). При томе се у положај уносе одговарајуће техничке корекције које минимизирају изложене делове тела борца који се заклања током гађања. Пре напуштања заклона ради промене позиције или при престанку ватреног контакта, неопходно је успоставити непрекидан визуелни надзор околине, положаја и физичког стања непријатеља. Успостављање визуелног надзора треба да буде извршено након завршне серије пуцања коју је извршио борац, прегледом не само правца пуцања већ и околне територије, и не сме престати док се ситуација у потпуности не контролише, не промени локација или док непријатељ не отвори ватру.

🇷🇸На данашњи дан 1941. године, у 6.30 часова Београд су напала 234 бомбардера и 120 ловаца Нацистичке Немачке. ⬛️Операција уништења Београда носила је назив 'Страшниi суд'. У току 6. априла град је бомбардован у четири налета, а настављено је 7. априла, 11. и 12. априла. На Београд је изручено око 440 тона разорних запаљивих бомби. Погинуло је преко 2.500 људи. Уништено је више стотина зграда, међу њима до темеља срушено издање Народне библиотеке Србије - установе основане 1832. - са око 300.000 књига, укључујући средњовековне списе непроцењиве културне вредности. ⬛️ Предвиђајући рат југословенска Врховна команда и Влада су Београд прогласиле 'отвореним градом'. Но, то није спречило немачко 'Луфтвафе' да нападне наш престони град и да га разори. ⬛️Југословенску престоницу је од напада из ваздуха бранио елитни Шести ловачки пук и јединице противваздушне одбране Ваздушне зоне Београд. У тој неравноправној борби ваздушног Голијата и Давида, упркос срчаности и јунаштву наших небеских витезова, победила је фашистичка сила. ⬛️ Храбри пилоти Шестог ловачког пука су ушли у историју, јер су као орлови бранили свој главни град од најезде црних јата хитлерових 'флуг-цојг'-формација. Они су истински витезови нашег неба, сећање на њих живи, а традиција се преноси покољењима, па и на генерацију садашњих пилота-ловаца. Пилоти из Шестог ловачког пука су у току одбране Београда 6. и 7. априла 1941. године према подацима у књизи потпуковника Костића 'Пламен над Београдом', оборили 42 немачка авиона, а за још 19 се то не може тачно тврдити. У књизи 'Наше небо априла 1941.' инг. Петар Боснић наводи 47 оборених непријатељских авиона. Тачан број немачких авиона, које су 6. и 7. априла пилоти Шестог ловачког пука оборили над Београдом, не може се утврдити, али на основу доступних извора број се креће између 42 и 48 авиона. ⬛️ У тим неравноправним борбама у ваздуху су погинула једанаесторица наших пилота: десеторица из Шестог пука и капетан Живица Митровић из 31. групе Другог ваздухопловног пука. Рањено је девет пилота: од тога шесторица тешко, а тројица лакше. У априлском рату је погинуло 135 југословенских летача и око 600 нелетача. Ваздухопловство је пружило одлучан и организован отпор, а изведена су и узвратна дејства по немачким аеродромима. ⬛️ Пилоти, браниоци престонице погинули у априлском рату 1941: Милош Жунић, погинуо 6. априла код Панчева Михо Клавора, погинуо 7. априла код манастира Крушедол Владимир Горуп, погинуо 7. априла Карло Штрбенк, погинуо 6. априла код Глогоњског рита Добрица Новаковић, погинуо 6. априла код Београда Бранислав Тодоровић, погинуо 7. априла Јован Капешић, погинуо 7. априла код Бешке Миливоје Бошковић, погинуо 7. априла код Ковиља Душан Борчић, погинуо 6. априла - пао у Сарајевску улицу Милутин Петров, погинуо 7. априла код ушћа Тисе у Дунав Живица Митровић, погинуо 6. априла код Шида ⬛️ Када је дат знак за узбуну, пилоти се нису налазили на аеродрому, већ у кафани Зора, која и дан данас постоји. Једна од често помињаних београдских прича гласи да се у „Зори“ сваке године у ноћи између 5. и 6. априла у један сат иза поноћи огласи телефонско звоно, у знак сећања на хероје београдског неба. 🇷🇸Ми данас имамо само један задатак када су у питању сви борци за слободу Србије. Само један. Да их не заборавимо!

🪖 TCCC ПРОТОКОЛ (2024–2026) 🔺 ОСНОВНИ ЦИЉ Смањење избеживих смрти на бојишту, које су најчешће узроковане: Масивним крварењем Тензионим пнеумотораксом Опструкцијом дисајног пута � Scribd 🔻 ФАЗЕ TCCC 1. 🔴 CARE UNDER FIRE (CUF) – „под ватром“ Фокус: преживљавање и тактика Приоритети: Узвратити ватру и наћи заклон Натерати повређеног да се сам помери (ако може) Евакуација у заклон Контрола масивног крварења Кључне мере: Подвеска („high & tight“) одмах ако има масивног крварења Без бављења дисајним путевима у овој фази (ако није неопходно) tccc.org.ua 2. 🟡 TACTICAL FIELD CARE (TFC) – „на терену“ Фокус: систематско збрињавање 👉 Овде се користи главни алгоритам: ⚕️ MARCH (основни алгоритам) 🩸 M – Massive hemorrhage Подвеска (проверити/кориговати) Хемостатски завоји Провера завоја(што раније – више нема строгог лимита од 3 сата) � MED-TAC International Corp. 🫁 A – Airway Свесан → „седећи положај“ Несвестан → recovery position-положај за опоравак 📌 НОВО: Поједностављен приступ ради мањег оптерећења под стресом � MED-TAC International Corp. 🌬️ R – Respiration Проверити грудни кош Chest seal за отворене ране Иглена декомпресија код тензионог пнеумоторакса-само обучено лице!!! 💉 C – Circulation Контрола крварења IV/IO приступ Трансфузија (приоритет крв) Одржавати: без TBI → довољан пулс/свест са TBI → систолни притисак ≥ 100–110 🧠 H – Hypothermia / Head injury Спречити хипотермију (чак и у топлом окружењу!) Заштита главе Пратити GCS / стање свести ➕ ДОДАТАК: PAWS (после MARCH) P – Pain Аналгезија (кетамин, фентанил и сл.)-само обучено лице!!!! A – Antibiotics-само обучено лице!!! Рано давање антибиотика 📌 НОВО (2025): прелаз на цефтриаксон 2g дневно уместо ертапенема -само обучено лице!!! Crisis Medicine W – Wounds Преглед и збрињавање рана S – Splinting Имобилизација прелома 3. 🔵 TACTICAL EVACUATION CARE (TACEVAC) Фокус: транспорт и напредна нега Континуирано праћење Документација (MIST, TCCC card) Напредне интервенције (ако је доступно) Припрема за MEDEVAC ⚠️ НАЈВАЖНИЈЕ НОВИНЕ (2024–2026) ✔ MARCH остаје основа ✔ TXA дај одмах (без чекања) ✔ Подвеску контролисати у року ~2h ✔ Поједностављено управљање дисајним путевима ✔ Већи фокус на TBI ✔ Антибиотици ажурирани (цефтриаксон) ✔ Приоритет крв над инфузијама 🧠 СУШТИНА (једна реченица) 👉 Прво заустави крварење, па дисајни пут, па дисање — све остало долази после.

🔥 Ц222 Пријатно вече жели вам админ тим.

25.03.1999.год. бомбардовање је почело, сви су нервозни, очеви су мобилисани, креће копање ровова уз Дрину, цела област се прекопава муњевито, свако јутро налазимо нове ровове, као клинци од 14 год лутамо пољем наоружани ножевима и тражимо непријатеља, обилазећи терен и гледајући где су све ископани положаји за тенкове и за пешадију видимо нешто необично поред ивице шуме, нормално, требало је то испитати. Долазимо да видимо шта је то необично што јуче није било ту, али ТО је видело нас, ПВО положај, наши момци завршавају маскирање технике прича ко си шта си где вам је кућа(видели су и они да два детета једва чекају да виде оружје које ће да обара непријатеље) и онда договор не смемо да причамо да смо их видели никоме али да можемо да их обиђемо кад нема ваздушне опасности. Радосни смо отишли кући и за идући дан спремили поклоне за нове пријатеље, сланина, суво месо, ракија, хлеба све што смо могли неопажено из куће да украдемо. 26.03.1999.год крећемо онако битни ка положају, носимо поклон да виде да су дошли у домаћинско село и на изласку из једне шуме чули смо јак хук са неба два авиона у маневру изгледало је као да јуре један другог, навијали смо да "наш" обори "њиховог" али брзо су нестали у правцу Дрине. Отишли смо до нових пријатеља и изненадили их поклонима, били су помало нервозни и рекли нам да би требало што пре да идемо кући, за авионе нам нису ништа рекли. После тог дана положај је промењен технике није било у шуми, само трагови гусеница. Сутрадан смо сазнали да је пао авион на Мајевици прво су рекли да су заробили нато пилота али испоставило се да је наш. Много година касније сазнали смо да оно нису били НАШ и ЊИХОВ авион него оба наша, мајор Слободан Перић и капетан прве класе Зоран Радосављевић који су кренули у бој са далеко моћнијим непријатељем. И данас када обилазим ту шуму могу да видим ту сцену када се појављују из облака и изводе маневре, да чујем тај хук мотора у форсажу, а момцима са ПВО положаја надам се да се храна допала, да се нисмо обрукали, а ја сам своје обећање одржао, идуће годне сам обукао униформу и дан данас је носим поносно и часно. Зоран Радосављевић је рођен 26. фебруара 1965. у Приштини. Његов отац је био пешадијски подофицир ЈНА и фамилија се често селила и пре доласка у Београд 1977. живела је у Скопљу и Крушевцу. По завршетку основне школе, 1979. уписао је ваздухопловну гимназију ‘Маршал Тито’ у Мостару (и када причамо о његовим гимназијски данима ево једне тривије. У филму Далеко је небо, Зоран се у једној сцени појављује како испраћа друга из гимназије. Кликом ОВДЕ можете видети ту сцену. Зоран је плави дечак који седи у другом реду од зида.). У 36. класу ВВА ступио је 1983. По селекцији за ловце, дипломирао је 1987. као пети у рангу. Те године, по први пут у историји РВ и ПВО, свих 11 дипломираних пилота суперсоничних ловаца распоређени су у 128. лае батајничког 204. лап, опремљену Миговима 21. Током 1990. расформирана је 128. лае а њен састав преведен у 126. лае. По избијању грађанског рата у лето 1991, активно је учествовао у борбеним операцијама над Хрватском и касније над Босном и Херцеговином. Као један од најперспективнијих пилота ескадриле, 1992. је завршио преобуку на МиГ-29 и као најмлађи пилот на типу у РВ и ПВО прешао у 127. лае. Погинуо је 26.3.1999. године током борбеног задатка. Горе на слици, Зоран као поручник седи на саћастом лансеру поред свог авиона. 1990. година, аеродром Батајница.

Ц222 На данашњи дан током извршења борбеног задатка 1999.год погинуо је мајор Живота Ђурић командант 241.ЛБЕ ВЈ. Мајор Ђурић летео је у Орлу евиденцијског броја 25104 а са њим у пару летео је његов класић Слободан Димовски. Задатак је био уништити упориште ОВК терориста у рејону Глоговца где се према обавештајним подацима налазило 800-1000 терориста. Авион мајора Ђурића носио је 4 бомбе ФАБ 250 а Димовски је на свом апарату имао 4 БЛ-755. Летели су у радио тишини, веза са командом само у ситуацији крајње нужде или ако екипа на земљи процени да бомбе падају близу наших копнених снага. Мајор Ђурић је извршио задак успешно избацио две бомбе на задату локацију када га је пратилац изгубио у сенци планине. У повратку Мајор Ђурић је погођен, апарат је погодио базу. Накнадном истрагом је утврђено да су мотори прошли кроз кућу где су се налазили терористи, закључак је био да је апарат био онеспособљен поготком за даље управљање и да је зато пао, познаваоци мајора Ђурића, знајући његов темперамент знају да ако није могао да извуче авион да је апарат усмерио на камп и заједно са авионом извршио задатак и отишао у славу. Постхумно је одликован и унапређен у чин потпукивника. Ми данас Животи Ђурићу дајемо орден ХЕРОЈА, оно што је требао да добије давних дана и оно што је својим радом и својом жртвом заслужио. Вечна ти слава господине потпуковниче, и нека твоје речи "Мене је војска школовала да убијем и да будем убијен"! одзвањају вечно небеским сводом да нове генерације знају какве су претке имали и да се поносе њима.

🚀Ц222 4.5.1999. ипак долази одлука да се полети и да се поново покуша нешто. Полетео је Миленко Павловић. Убрзо ће се испоставити, на свој последњи лет.. Након Миленкове погибије, и све до краја рата, није више било полетања ловачке авијације. Током сукоба 1999. 127. лае претрпела је тешке губитке, од 16 авиона изгубљено је 11 од тога су 4 уништена на земљи, 6 је оборено у ваздуху а један се срушио. Недовољна тренажа, неисправни авиони (1986. такође се у СССР-у дешава и шпијунска афера после које је ЦИА дошла у посед документације о радарима на авионима МиГ-29 и Су-27.), нејасна тактика употребе ловачке авијације, довела је до оваквих последица. ЛОВАЧКО-БОМБАРДЕРСКА АВИЈАЦИЈА. ЛБА је током агресије имала 31 лет у трајању од 18,25 часова, од чега су 25 били борбени летови у трајању од 15,25 сати, од којих је 19 било са ватреним дејствима, а 6 летова су били прелети у трајању од 3 часа. Основни авион за извравање оваквих наменских задатака био је (и остао) Ј-22 и НЈ-22 Орао. Две ескдариле опремљено овим авионом 241. лбае и 252. лбае, биле су тада део 98. ловачко бомбардерског пука. Такође, учешће у дејствима узела је и 229. лбае ,,Мачеви", са авионима Супер Галеб Г-4. Они су на своје задатке полетали са аеродрома у Нишу. Њихови задаци током агресије били су претежно деловање по камповима и утврђеним местима ОВК на КиМ. ЛБА је пред сам рат имала на располагању 84 авиона од чега 41 Ј-22 и НЈ-22 и 43 Г-4, а оперативност активних авиона била је око 85 процената. Летело се онако како то прави јуришници и раде. Профил НИСКО-НИСКО-НИСКО. Висина је била око 50м, а брзина 900км на сат. Долином реке Ибар одлазили су на Косово пратећи конфигурацију терена. Напади су извршавани у строгој радио тишини, а у рејону дејства извршаван је у напред разрађен маневар како би се смањила могућност непријатеља да испољи дејство по њима. Углавном се летело са 2 или три авиона. Двоседа варијанта Орла (НЈ-22) коришћена је за као претходница ради лакше навигације, и каснијег извиђања ефекта дејства, јер другог начина практично није било. Резултати дејства су у 99% случајева били одлични и није било потребе за поновним деловањем. Средства која коришћена током свих дејстава била су Фугасне авио бомбе од 250кг (ФАБ 250), касетне бомбе БЛ-755 и топ ГШ-23Л. Једини губитак који је ЛБА имала, догодио се 25.3.1999. године, када је са земље погођен мајор Живота Ђурић. Пре пада, успео је да одбаци средства и погоди свој циљ. Није се катапултирао. Јуришници су летели све до првих дана априла када се престало са операцијама, јер је НАТО авијација кренула са малтене свакодневним засипањем аеродрома са којих се полетало.. Уколико се узме у обзир да је непријатељ имао апсолутну превласт у ваздушном простору, нашим јуришницима се може само рећи, алал вера мајстори! ХЕЛИКОПТЕРСКА И ТРАСНПОРТНА АВИЈАЦИЈА. Хеликоптери и транспортни авиони коришћени су током читавог рата. Хеликоптери Гаѕела летели су извиђачке мисије, траснпорт рањеника, као и мисије трагања и спасавања оборених пилота. Авиони Ан-26 такође су летели од Батајнице до Подгорице у неколико наврата и то у бришућем лету. n 📌Уколико се узме у обзир да нас је тог 24.3.199. године напало 19 земаља, које су до краја рата имале на располагању преко 600 најсавремијих борбених авиона, може се рећи да смо се јуначки држали. Толико велика сила нас није ни мало потценила. Њиховим ловцима је било строго забрањено да улазе у блискуваздушну борбу са нашим авионима, а у разним интервјуима где актери тог времена објашњавају прилике које су онда биле актуелне, понавља се једна реченица ,,знали смо да ово неће бити Ирак, и да ће овде на нас пуцати". ☦️🇷🇸 Вечна слава и хвала, свим браниоцима нашег неба!

🚀Ц222 🇷🇸 У овом тексту, поводом обележавања годишњице НАТО агресије на нашу земљу, бавићемо се ретроспективом деловања наше авијације током тих 78 дана рата. Пре саме ретроспективе деловања авијације, битно је поменути у каквом стању тадашње РВ чека до тада највећи сукоб са како многи говоре ,,најјачим савезом икада на планети". Догађаји који су погодили нашу земљу са почетком деведестих година 20. века, оставили су озбиљне последице по РВ. Ратови, санкције, инфлација, ембарго, осипање кадрова, и све тежа економска ситуација у земљи, довели су до тога да је просечан час налета по пилоту био свега 4 до 5 сати годишње! Такође, даљи планови опремања и модернизације стагнирају. 1991. отказана је поруџбина још једне ескадриле Мигова - 29, пројекат домаћег ловца ,,НА" се убрзо гаси.. Касније, редовни ремонт 29ки који је требао да буде проведен 1996. године, због низа проблема и забрана,  једноставно није било могуће спровести. Људство у РВ-у, као и у целој војсци, било је у све тежој материјалној ситуацији. Упркос свим недаћама и јако изазовним временима, морал за борбу у предвечерје 24.3.1999 године, био је изузетно висок! На боребене авионе НАТО-а полако су подвешавана средства, пилоти су добијали своје задатке, а операција са кодним називом ,,Савезничка сила" или се још може наћи и назив ,,Племенити наковањ" требала је да крене 23.3.1999. године, међутим, због сложене мето ситуације, одложена је за сада већ историјски 24. ЛОВАЧКА АВИЈАЦИЈА. Агресију дочекујемо са 14 авиона МиГ-29Б (извозна варијанта 29ке изделије 9.12). Тадашња 127. лае имала је 16 авиона овог типа, међутим, 2 авиона била су двоседа варијанта МиГ-29УБ, намењена за спровођење тренаже и обуке припадника ескадриле. Ова варијанта 29ке не поседује радар. У једном интервјуу, тадашњи мајор, пилот на Мигу, Слободан Перић, казао је да је пред рат, цела ескадрила летела и спроводила тренажу на једном до два авиона. Остали су били приземљени из разних техничких разлога. Такође у том разовору наводи да је током 1998. године налетео свега 3 ( и словима три) сата. Крајем 80их година, просечан налет износио је негде око 60-70 сати по пилоту на овом типу авиона. 23.3.1999 године, извршена је тзв. дисперзија снага, па су авиони извршили прелет на аеродоме Ниш, Поникве и Голубовци. део авиона остао је на Батајници. Први напади уследили су увече око 20ч. Пилоти су кренули са полетањем, и без изузетка у каснијим сведочењима, на авионима су имали сличне или исте отказе. Углавном су аномалије биле везане за електронски део авиона, па пилоти нису могли да рачунају на радар, систем СПО, чак су поједини пријављивали и неисправну курсну навигацију. Без радара, могли су да се ослоне само на ракету Р-73, која је ИЦ самонавођена, али на велику жалост, кратког домета.. Свега 30км. Пилоти са друге стране, имали су опцију да ракетом АМРААМ лансирају на 60км. Прве ноћи, изгубљено је 3 авиона. Нисмо имали људских губитака. После те прве ноћи, донета је одлука да се лети искљичиво дању, због неисправности авиона и лакшег оријентисања у простору, као и због недовољне тренаже посада ноћу. 25.3.1999. на задатак око 17ч полећу два авиона. Такође, поново неславан завршетак. Разлог идентичан као претходне ноћи. Оба авиона без радара и са једва исправним СПО уређајем који им каже да су на нишану непријатељских радара. у кратком року, били су као и сви авиони који су полетели током тих 78 дана, жртве ракете АМРААМ. Том приликом, жибот је изгубио капетан прве класе Зоран Радосављевић. Након тога, са тадашњим командантом РВ-а генералом Љубишом Величковићем, пилоти крећу да праве план шта им је чинити. Да ли полетати уопште, или променити тактику употребе.. Ипак, у таквим околностима, донета је интерна одлука да се више не лети, и да се одбрана у потпуности препусти ПВО јединицама.

🔥Ц222 24.03.1999. Злочин без казне 24.03.1999.год убијено је међународно право. Сурово, брутално и наочиглед свих, једна земља је брутално нападнута без икаквог разлога, повода и разумног оправдања. Једноставна демонстрација силе и просто може ми се да радим шта хоћу-најјачи сам. Међутим од самог почетка њихови планови кренули су са рушењем, један за другим, хвалоспеви о њиховој моћи падали су у воду један по један-као и авиони. Једноставно ако је Бог са тобом ко сме против тебе, ако си против Бога чему се надаш. А ми смо тада имали само Бога на својој страни и то нам је било довољно да схвате да иако их је 19 нису јачи, иако су ишли са 16 напредних авиона на један наш неисправан они су дрхтали док су наши јунаци летели у славу. Народ је тада показао наш прави менталитет, осетили су тај Српски пркос и инат. Бленули су на људе који певају на улицама, мостовима, трговима. Било им је невероватно то што виде, било је невероватно и када је пао њихов понос "невидљиви". Све што су замислили пало је у воду. Из беса и гнева наредили су бомбардовање болница, насеља, возова, мостова да би натерали народ на предају али и поред толико технологије нису научили основно, Срби нису дефиниција, нису предвидиви и нису покорни. Свака жртва коју сте мучки убили јер правим јунацима нисте смели да изађете на мегдан биће вам наплаћена, дан наплате ће доћи, рачуни ће бити изравнати, ма колико дуго да се чека-чекаћемо. Свако дете које сте убили није вам заборављено, свака кап крви је забележена и чека наплату. Стрпљење је одлика јаких, будите стрпљиви и чекајте, учите, унапређујте себе и никада не заборавите наше жртве. Причајте о њима потомцима, помињите их у молитвама, жртве не смемо заборавити. Данас нам фали тог јединства и слоге из тог времена мало емпатије према људима око нас, немојмо се угледати на наше непријатеље, од њих нам ништа добро није дошло. Како радили тако нам Бог помогао.

Стари Брод - Крвави Младенци 22. 03. 1942. на Православни празник Младенци, усташе су убиле преко 6000 Срба у Старом Броду на Дрини. Годишњица монструозног злочина у Старом Броду испод Вишеграда, када су усташе сустигле србски збег и на обали реке у бестијалном оргијању побили више од 6.000 људи. На споменику на обали реке, страшна истина, подсећање, наук онима који брзо заборављају: „У пролеће 1942. из Сарајева је кренуло десет хиљада усташа са намером да протерају и побију српско становништво. Српски народ са подручја Сарајева, Пала, Олова, Kладња, Хан Пијеска, Рогатице, Сокоца и Вишеграда у збеговима крену низ Дрину да би спас потражио у Србији. У Вишеграду, италијанска војска није дозволила народу да пређе преко ћуприје и збег крену поред Дрине ка селима Милошевићи и Старом Броду где се налазила скела. Усташе стигоше овај збег и мучки убише око 6.000 србских жена, деце и стараца. Највећи покољ на Србима усташе учинише у Старом Броду на православни празник Младенци 1942. године.

Како правилно опремити ослонац: практични водич Када бирате место за позицију, прво мислите на преглед и секторе гађања. Потребно је да контролишете прилазе барем на 200-400 метара. При томе сама позиција не треба да буде на највидљивијем месту. Отворена узвишења, усамљене зграде, раскрснице — то су први циљеви артиљерије. Користите наборе терена, шумске појасеве, рушевине, али тако да имате добар преглед. Обавезно испланирајте путеве повлачења. Морају постојати најмање два-три пута за евакуацију, по могућству скривени. Ако вас погоде у паљби — морате брзо да побегнете, а не да седите у јарку без излаза. Још једна ствар у вези са природним склоништима — ако постоје већ готова удубљења, јаруге, рупе, искористите их, то штеди много времена и труда на копање. Копајте у три фазе, немојте покушавати одмах да ископате савршен јарак. То је физички немогуће и опасно. Прво за 30-40 минута направите јарак за гађање у лежећем положају. То је једноставно, ров дубине око 30 центиметара, дужине приближно вашој висини (170-180 цм), ширине 50-60 цм. Земљу баците испред себе формирајући насип висине 30-40 цм. Чак и таква рупа значајно повећава ваше шансе за преживљавање. Следећа фаза је јарак за гађање у клечећем положају. За то ће вам требати око сат до сат и по. Удубите ров до 60 цм, насип подигните на 50-60 цм, почните да правите степеницу унутар рова. И тек онда, када имате времена, направите потпуни јарак за гађање у стојећем положају дубине 110-120 цм, отприлике до груди. Обавезно направите банкету — то је степеница висине 30-35 цм и ширине 40-50 цм на коју се успињете да бисте гађали. Без ње нећете досећи до насипа. Укупна висина насипа треба да буде 60-80 цм. Никада, чујте, никада не копајте само праву траншеју! То је смртоносно опасно, посебно сада са дроновима и сталним гранатама. Јарак треба да буде у облику слова Г или Т. Како то функционише? Замислите слово Г. Дугачки део је ваша ватренa позиција где гађате и посматрате. Дугачак је око метар и по до два. Кратки део, који одваја под правим углом, је слепи крак-склониште дубине метар до метар и по, у који улазите када падне граната или дрон. Физика је једноставна. Граната лети право, погађа ватрену позицију, а ви за делић секунде скочите иза угла. Шрапнели не могу да скрену за 90 степени, и ви останете живи. Без тог угла граната у јарку је практично гарантована смрт. Са углом — реална шанса за спас. Ако вас је више у јарку, боље је направити Т-облик, односно два слепа крака са обе стране централне ватрене позиције. Трикови за копање Копајте у пару на смену. Један ради 15-20 минута, други одмара и прати ситуацију. Ово је много ефикасније него да обоје истовремено буду уморни. Првих 10 минута дајте максимум, а онда радите својим темпом. И да, скините оклоп ако ситуација дозвољава. Уштедећете око 30% снаге, проверено. Што се тиче алата — идеално је имати саперску лопату, штикову лопату и секиру. Али главна тајна је да оштримо лопату пре рада. То убрзава копање око 40%, није шала. Оштра лопата сече земљу, тупа је размазује. Када радите малом саперском лопатом, не копајте директно надоле, већ од себе напред и у страну под углом. Тако је много брже и мање се умарате. Постоје и нијансе са земљом. Смрзнута земља — направите малу ватру, загрејте место 20-30 минута, па онда копајте. Или користите пламену лампу. Каменита земља — копајте зигзагом, заобилазећи велико камење, а камење користите касније за јачање насипа. Глина добро држи облик, копајте од центра ка ивицама. Песак је растресит, правите блаже зидове под углом од 45-50 степени и обавезно их ојачавајте, иначе ће се све срушити. У шуми користите корење дрвећа као природну подлогу. Окружите их јарком, немојте их без потребе сећи. Корење одлично држи земљу. На мочвари обавезно направите дренажни канал са нагибом и покријте дно јарка гранчицама, иначе ћете стајати у води. Зими очистите снег до земље у радијусу од око три метра, а сам снег искористите за насип, он такође пружа заштиту.