Ц-222

Ц222 - Свет око нас - Живот у комфору данашњице, и мишљење да су кризе, велики ратови, пандемије и остале недаће далеко иза нас довеле су нас у стање потпуне отуђености од природе коју нам је Бог даровао. Због продавница, маркета, здравих храна, апотека скроз смо заборавили лековите и хранљиве карактеристике флоре око нас, што су наши преци до пре не тако давних времена држали у малом прсту и добро знали како да искористе пун потенцијал њиховог окружења. Зато ћемо се у наредном периоду позабавити нашим окружењем и покушати да научимо што је више могуће о свету око нас. Како радили тако нам Бог помогао! #природа #биљке #светоконас

Ц222 - Свет око нас - Живот у комфору данашњице, и мишљење да су кризе, велики ратови, пандемије и остале недаће далеко иза нас довеле су нас у стање потпуне отуђености од природе коју нам је Бог даровао. Због продавница, маркета, здравих храна, апотека скроз смо заборавили лековите и хранљиве карактеристике флоре око нас, што су наши преци до пре не тако давних времена држали у малом прсту и добро знали како да искористе пун потенцијал њиховог окружења. Зато ћемо се у наредном периоду позабавити нашим окружењем и покушати да научимо што је више могуће о свету око нас. Како радили тако нам Бог помогао! #природа #биљке #светоконас

KRISS Vector SMG Систем рада: Користи јединствени „Super V” систем за ублажавање трзаја који усмерава трзај на доле како би се смањило одскакање цеви и осећај трзаја. Брзина паљбе: Изузетно висока циклична брзина, која код модела са аутоматским режимом рада достиже и до 1.200 метака у минути. Калибри: Доступан у популарним пиштољским калибрима, укључујући .45 ACP, 9x19mm Parabellum, 10mm Auto и .40 S&W. Магацини: Обично користи стандардне, широко доступне магацине типа „Glock”, у зависности од одабраног калибра. Дизајн: Одликује се линеарним дизајном са ниском осовином цеви, ергономским модуларним кућиштем и шинама за додатну опрему.

Пиштољ са ударном иглом (енг. *striker-fired pistol*) јесте краткоцевнo ватрено оружје које користи унутрашњу иглу са опругом — названу ударна игла — уместо спољашњег или унутрашњег ороза за ударање и активирање каписле метка. Како функционише: Повлачење навлаке: Делимично или потпуно повлачење навлаке уназад затеже опругу ударне игле. Повлачење обараче: Притисак на обарачу довршава запињање ударне игле (код већине конструкција) и ослобађа је како би ударила у капислу. Циклус рада: Сваки наредни хитац аутоматски убацује нови метак у лежиште и поново запиње ударну иглу. Предности: Конзистентан рад обарача – свако повлачење обарача пружа идентичан осећај, за разлику од традиционалних пиштоља са двоструким/једноструким дејством. Једноставност – одликују се мањим бројем спољашњих покретних делова и аеродинамичним профилом који смањује ризик од запелињања приликом вађења из футроле. Мала тежина – већина модела има рам од полимера, што смањује укупну тежину при ношењу. Недостаци: Осећај приликом окидања: Ход обарача је често мање јасан или делује „сунђерасто” у поређењу са врхунским механизмима са једним дејством (single-action) и ударачем. Поступак расклапања: Многи модели захтевају повлачење обарача током расклапања, што изискује строгу проверу безбедности како би се избегло случајно опаљење. Недостатак могућности поновног удара (second-strike capability): Ако метак не опали, поновно повлачење обарача неће поново ударити капислу; неопходно је ручно повући навлаку уназад како би се метак избацио.

Пре 39 година – први МиГ-29 стигао у Југославију На данашњи дан, 24. септембра 1987. године, на аеродром Батајница слетела су прва два МиГ-а 29 намењена Ратном ваздухопловству и ПВО тадашње СФРЈ. Била су то два двоседа МиГ-29УБ, која су из Совјетског Савеза прелетеле совјетске посаде, са међуслетањем у Мађарској. Авионе је занимљиво видети на фотографијама и снимцима из тог периода јер су на Батајницу стигли без ознака припадности и евиденцијских бројева. Они су накнадно добили југословенске ознаке, а двоседи су уведени у евиденцију као 18301 (још увек лети) и 18302 (уништен 1999. на аеродрому Ниш). Долазак МиГ-а 29 представљао је велики технолошки корак за југословенско Ратно ваздухопловство. СФРЈ је тиме постала прва европска држава ван Совјетског Савеза која је увела МиГ-29 у оперативну употребу. Нови ловци припали су 127. ловачкој авијацијској ескадрили 204. ловачког авијацијског пука на Батајници, где су постепено заменили део дотадашњих МиГ-ова 21. Југославија је наручила укупно 16 авиона – 14 једноседих МиГ-29Б (9.12) и два двоседа МиГ-29УБ. Прве једноседе Југославија је добила већ у децембру 1987. године, док су последња четири авиона испоручена током пролећа 1988. године. Посебно је занимљив податак да су први југословенски МиГ-ови 29 на Батајницу стигли готово „анонимно“. На снимцима њиховог доласка совјетски пилоти чак не носе летачке комбинезоне, већ цивилна одела са краватама. Тек касније авиони су добили препознатљиве ознаке Југословенског ратног ваздухопловства. Тако је пре тачно 39 година започела прича о једном од најпознатијих борбених авиона који су икада носили ознаке југословенског, а касније и српског ваздухопловства. Горе на сликама су два авиона која су на данашњи дан долетела, као и група пилота која је прва извршила преобуку на Миговима у тадашњем СССР-у. Исечак је преузет из емисије са YT канала - RTS emisija Dozvolite

Куће-клопке и потреба за брзим приближавањем У борбама за насеља са једноспратном изградњом (мала села, засеоци, итд.), успех офанзивних акција није увек одређен заузећем кућа прве линије, које се налазе на ивици. Иако је заузимање кућа прве линије за даљу офанзиву прилично логичан корак, такав поступак често може бити фаталан. Тако, приликом одбране различитих села и насеља која немају значајне подземне комуникације, противник намерно "излаже" и дозвољава да нападајуће групе заузму куће на ивици, а затим блокира борце у тим зградама, како ракетама, тако и артиљеријом, систематски уништавајући саме објекте. У таквој ситуацији, нападајуће снаге или гину под рушевинама, или страдају приликом покушаја да напусте клопку. Сам противник, наравно, не заузима те куће на ивици; он распоређује своје позиције дубље у насеље. У складу са оваквим сценаријем развоја догађаја, још у фази планирања, јако је битно да се идентификују потенцијално опасна подручја са кућама које непријатељ може користити на овај начин. Након што се идентификују потенцијалне куће-клопке, потребно је планирати инфилтрацију малих група паралелним улицама, заобилазећи прву линију, како би се избегла оваква "опкољена" ситуација. Важно је што брже могуће ући у насеље, настојећи да се приближите оном делу где се налази противник. Близина стварних одбрамбених позиција противника у насељу не омогућава непријатељу да користи артиљерију и ствара одређене потешкоће приликом употребе дронова. Истовремено, потребно је избећи било какву могућност да противник остави снаге иза нападајућих, како би се спречио напад са леђа. Такође прве куће могу бити миниране са минама изненађења како би противник остао што боље скривен на својим линијама а активација мина изненађења је јасан знак да неко прилази и даје му тактичку предност, зна за ваш долазак а није се демаскирао и спремно вас очекује.

Полуаутоматски пиштољ ради тако што користи енергију испаљеног метка за циклус дејства, избацивање празне чауре и пуњење новог метка у комору. Главни делови пиштоља – Навлака: Горње покретно метално кућиште које садржи цев, ударну иглу, извлакач и повратну опругу. Рам: Доњи део („костур” оружја) који носи рукохват, механизам окидача и унутрашње команде. Цев: Метална цев са унутрашњим спиралним жлебовима (олучењем) који усмеравају и ротирају зрно ради прецизности. Уста цеви: Сам предњи отвор цеви кроз који зрно излази. Лежиште метка: Задњи део цеви у којем се метак налази непосредно пре опаљења. Повратна опруга и вођица: Скуп опруге смештен испод или око цеви који апсорбује енергију трзаја и враћа навлаку у предњи положај. Окидач и штитник окидача: Полуга која се повлачи прстом ради опаљења, окружена заштитним прстеном ради спречавања случајног повлачења. Ударна игла: Игла коју опруга или ударач потискују напред како би ударила у задњи део метка. Извлакач и избацивач: Мали метални делови (канџе и плочице) који захватају испаљену чауру, извлаче је из лежишта и избацују ван оружја. Оквир: Уклоњива метална или полимерна посуда са опругом која садржи више метака. Нишани (предњи и задњи): Поравнати метални стубићи или тачке на горњој страни навлаке који служе за нишањење пиштоља ка мети.

У ваздухопловству постоји један маневар који путницима може изгледати потпуно бесмислено: авион стигне до одређене тачке, прође је, направи заокрет, врати се назад и поново уради исто. И тако неколико пута. Ипак, оно што са земље изгледа као бесциљно кружење у ваздуху заправо је једна од веома важних процедура у контролисаном летењу. Назива се holding pattern, односно процедура чекања. Основна сврха holding pattern-а је једноставна – омогућити авиону да безбедно „сачека“ док не добије дозволу или услове за наставак лета. До потребе за чекањем може доћи из различитих разлога. Контролор летења може имати превише саобраћаја у одређеном делу ваздушног простора, аеродром може бити привремено затворен, временски услови могу бити неповољни, или авион једноставно мора да сачека свој ред за прилаз и слетање. Holding pattern се најчешће изводи око одређене навигационе тачке – fix-а. Та тачка може бити било које радио навигационо средство или одређена тачка дефинисана GPS навигацијом или други навигациони репер. Сам pattern има релативно једноставну геометрију. Састоји се од два главна сегмента: holding leg-а, односно дела у ком авион лети приближно право, и заокрета који га враћа ка почетној тачки. На тај начин добија се издужена овална путања (или што пилоти у шали кажу ,,плазмица"). Класични holding pattern обично се састоји од два заокрета од 180 степени и два права сегмента. У стандардном случају заокрети се изводе удесно, мада постоје и non-standard hold процедуре код којих се заокрети изводе улево. (слика 1.) Посебно је занимљиво то што пилот не може једноставно да „кружи“ како му одговара. Holding је строго дефинисана процедура. Постоје одређени правци, висине, брзине и ограничења времена или удаљености која пилот мора да поштује. Када контролор пилоту каже, на пример, да „hold“ изнад одређене тачке, пилот добија информације о смеру, висини, правцу уласка и другим елементима процедуре. На основу тога одређује и entry procedure, односно начин на који ће ући у саму процедуру чекања. (слика 2.) Улазак није увек исти. У зависности од правца из којег авион долази у односу на осу holding-а, користи се један од три основна начина уласка: direct, parallel и teardrop entry. Њихова сврха је да авион што безбедније и ефикасније доведу у правилан положај унутар pattern-а. За време holding-а пилот мора стално да води рачуна о положају авиона, ветру, времену и навигацији. Ветар је посебно важан јер може да „развуче“ један део путање и скрати други. Због тога пилот врши корекције курса како би авион остао у прописаном простору. У модерним авионима већину посла могу да преузму системи за аутоматско управљање летом, али то не значи да пилот само притисне дугме и престане да прати ситуацију. Он мора да надгледа систем, проверава позицију и буде спреман да преузме контролу. Holding pattern се зато може посматрати као својеврсни „паркинг у ваздуху“ – само што уместо да авион стоји, он непрекидно лети по прецизно дефинисаној путањи. Када се услови створе, контролор даје пилоту дозволу да напусти holding и настави ка следећој тачки или започне прилаз за слетање. За путника то може значити неколико додатних минута лета и питање: „Зашто ми опет правимо круг?“ Наравно уз неку псовску на рачун пилота и довођење у питање његовог менталног здравља! За пилота и контролора, међутим, holding pattern представља један од основних механизама којим се одржава ред, раздвајају авиони и контролише саобраћај у ваздуху. А понекад је најбезбеднији начин да авион настави свој пут управо то – да још мало сачека.

Неколико правила за коришћење уређаја за ноћно осматрање, термовизијских уређаја и ласерских нишана.   Ноћ више не даје невидљивост. Заборавимо ту бајку из филмова и старих прича. Сада је ноћ посебно бојно поље, где свака друга особа има уређаје за ноћно осматрање, термовизијске уређаје, FPV и осећај како да уочи људе на основу сваког малог детаља. Грешка ноћу је много скупља него дању. Дању се може проћи непримећено. Ноћу вас могу идентификовати по једној цигарети, једном ласерском зраку или силуети на хоризонту. Зато прави ноћни рад не почиње куповином скупих уређаја за ноћно гледање, већ дисциплином. Разумевањем удаљености. Разумевањем формирања групе. Разумевањем ко где гледа. Ко води? Ко контролише бок? Ко држи ваздух? Ко користи термовизијски уређај? Ко покрива позадину? Јер гомила људи са скупим играчкама ноћу је једноставно скупа мета. Кретање у групи од петоро ноћу није шетња шумом. То је стални тренинг мозга. Уређаји за ноћно осматрање су потребни за кретање и очитавање терена. Термовизијски уређаји су потребни за лоцирање непријатеља. Ласерско обележавање циља је алат за контакт и циљање на краткој удаљености, а не ласерски шоу за целу зону слетања. Стално укључени ИР ласер је видљив кроз непријатељске уређаје за ноћно осматрање попут светионика за напад. И нажалост многи то још увек не разумеју. Кретање кроз опасна подручја је посебно питање. Путеви, поља, пропланци, засади, рушевине. Ноћу се све ово претвара у стрељану за првог који то уочи. Зато су интервали, сектори, контрола ваздушног простора и одсуство вишка светлости изузетно важни. Телефон, екран, бела батеријска лампа, цигарета, разговори — све то може коштати групу живота. И још једна важна ствар коју многи игноришу: термовизијски уређај вас не чини Богом рата. Одличан је за откривање топлоте, али је лош за очитавање терена. Уређаји за ноћно осматрање су одлични за откривање кретања и терена, али лоши за откривање скривеног циља. Прави рад почиње када људи знају како да комбинују ове уређаје, уместо да се ослањају на једну „магичну“ цев вредну неколико хиљада евра. Победник је онај који се мање хвали, мање је глуп и брже разуме шта се дешава око њега.

SineLink — тихи светионик SineLink није само телеметријски модул дугог домета. Поједини модули функционишу као земаљски радио-светионици SNS навигационе мреже — својеврсна замена за GPS у условима без сателитске навигације. Уређај је прилично једноставно осмишљен и направљен. Унутар 3D штампаног кућишта налазе се стандардни радио модул, батерија и регулатор напона. Систем ради по принципу мултилатерације. Земља је покривена мрежом радио-светионика са познатим координатама. Дрон мери време простирања сигнала до више светионока и на основу најмање три растојања израчунава сопствени положај. Мрежа има домет до 120 km, ажурирање положаја два пута у секунди, а тачност око 60 m, зависно од геометрије распореда. За рад су потребна најмање три светионика и главни земаљски модул, док је оптимално 4–7 светионика. Око сваког постоји мртва зона од приближно 200 m. Кључна карактеристика је да светионик не емитује стално. Он је транспондер који пасивно слуша и активира се тек када га дрон упита. Без летелице у домету остаје практично потпуно тих, уз посебан режим минималне потрошње. Када дрон започне испитивање мреже, светионик на сваки захтев шаље кратак одговор. Пошто дрон положај израчунава два пута у секунди, сваки доступни светионик током активног лета одговара приближно 1–2 пута у секунди. Појединачни одговор траје веома кратко, па је укупно време емитовања свега око 2–10%, али су импулси правилни и понављају се попут откуцаја. Хардвер користи LoRa сигнале у опсегу приближно 500–1023 MHz, уз фреквентно скакање око 510 MHz. Снага одговора достиже до 2 W, што омогућава десетине километара домета. Саобраћај је шифрован. Због оваквог рада, обичан скенер је непоуздан. Светионик је потпуно тих док се дрон не појави; сигнал се затим појављује на широком опсегу, па уски пријемник подешен на једну фреквенцију лако промашује емисију. Код одређених подешавања LoRa сигнал може бити испод нивоа шума, док се фреквенција бира динамички и није унапред предвидива. Ипак, систем поседује и режим без фреквентног скакања, у којем ради на једном каналу — што га чини знатно лакшим за откривање уским скенером. Највећа рањивост настаје када је дрон у домету и активно испитује мрежу. Тада је светионик принуђен да одговара 1–2 пута у секунди. Током 1–1,5 минута активног лета може настати око 100 кратких емисија, што ствара могућност утврђивања правца сигнала. Пошто модул може смањити снагу одговора када је летелица веома близу, детекција је повољнија док је дрон даље од светионика, када он може емитовати већом снагом. Сервисни подаци, координате светионика, криптографски кључеви и положај земаљске станице чувају се само у RAM-у. Прекид напајања брише те податке. То је намерна заштитна мера како би заробљени модул оставио што мање употребљивих информација. Зато је угашен модул готово празан трофеј. Највреднији подаци могу се извући само из живог и функционалног уређаја, пре губитка напајања. SineLink је тих док није потребан, тешко уочљив стандардним скенирањем, али постаје детектабилан када активна летелица почне да испитује мрежу. Кључна обавештајна вредност налази се у живом систему — не у угашеном модулу.

Маузеров обртночепни затварач (енгл. Mauser bolt-action) представља један од најуспешнијих, најпоузданијих и најшире копираних механизама за закључавање цеви код пушака репетирки у историји ватреног оружја. Овај систем, који су конструисала браћа Паул и Вилхелм Маузер, доживео је свој врхунац у чувеном моделу Mauser M98 (Gewehr 98) из 1898. године. Он је постао златни стандард за војне и ловачке пушке широм света. Како функционише и главне карактеристике Систем ради на принципу ручног окретања и повлачења ручице затварача (цилиндричног чепа) ради пуњења и пражњења оружја. Његове кључне техничке предности су: Брављење у три тачке: На предњем делу главе затварача налазе се два снажна брега (зуба) која се окретањем затварају директно у сандук пушке иза лежишта метка. Са задње стране налази се и трећи, помоћни (сигурносни) зуб. Ово омогућава механизму да издржи изузетно високе притиске барутних гасова. Контролисано храњење (Controlled Round Feeding): Затварач користи дуги, масивни фиксни извлакач са десне стране. Чим метак крене из магацина, извлакач га „захвата“ за жлеб чауре и води га право у цев. То спречава заглављивање пушке, чак и ако се оружје окрене наопако или се њиме рукује у паници. Препознатљива кочница са три позиције: На задњем делу затварача (спојници) налази се крилце кочнице које има три положаја: Скроз лево: Пушка је откочена и спремна за паљбу. Средишњи положај (вертикално): Окидач је блокиран (пушка не може да опали), али затварач може слободно да се отвори ради безбедног пражњења магацина. Скроз десно: Комплетно блокирани и окидач и затварач. Напињање при отварању: Опруга ударне игле се напиње у тренутку када стрелац подиже ручицу затварача нагоре, што чини сигуран и гладак циклус репетитрања при гурању затварача напред. Историјски утицај на нашим просторима Маузеров обртночепни систем имао је огроман утицај на наоружање српске и југословенске војске: Маузер-Кока (М1880): Модификована једнометна пушка коју је усавршио мајор Коста Миловановић. Пушка М1924 и М48: Произвођене у Крагујевцу (Застава) на бази управо овог Маузеровог система. Ловачки карабини: Данашњи модерни ловачки карабини м70 и даље користе изворни Маузер М98 систем због његове непогрешиве прецизности и дуговечности.

Главна разлика између олучених (ижлебљених) и неолучених (глатких) цеви код ватреног оружја лежи у унутрашњој конструкцији зидова цеви, што директно утиче на прецизност, домет и врсту муниције која се користи. Олучене: Унутар ових цеви налазе се спирално урезани канали (жлебови) и узвишења између њих (поља). Како раде: Када метак пролази кроз цев, његова мекша кошуљица се урезује у ове жлебове. То приморава пројектил да се брзо ротира око своје осе пре него што напусти цев. Ефекат: Ова ротација ствара жироскопски ефекат (попут бачене лоптице за амерички фудбал), што стабилизује метак у лету, омогућава му да лакше савлада отпор ваздуха и драстично повећава прецизност. Неолучене: Ове цеви имају потпуно равну и глатку унутрашњост. Како раде: Пројектил једноставно клизи кроз цев под притиском барутних гасова без икаквог окретања. Ефекат: Пошто нема ротације, обична округла зрна почињу да тумбају у ваздуху, што смањује домет и прецизност. Међутим, глатке цеви су идеалне за испаљивање сачме (великог броја малих оловних куглица које се шире у сноп) јер жлебови не би дозволили правилно ширење снопа, већ би га деформисали.

Особености коришћења оружја са оптичким нишаном. Коришћење оптичког нишана има своје специфичности приликом руковања оружјем, које је потребно узети у обзир како би се постигао прецизан хитац. • На пример, приликом коришћења оптике, стрелац мора да користи другачију технику додиривања образа са кундаком, јер је положај главе приликом пуцања са оптиком нешто виши него приликом пуцања без ње. Ако кундак оружја нема додатак, могуће је израдити надокнадно од чврсте пене и траке или од нечега сличног. Веома је важно да оружје буде удобно за стрелца. Још једна важна карактеристика је удаљеност зенице. Око мора да се налази на удаљености од 7 до 9 цм од окулара нишана како би се очувало пуно видно поље. Такође, велику улогу игра сенка. Приликом циљања, потребно је постићи да видно поље буде потпуно јасно, без сенки. Неправилна удаљеност зенице доводи до појаве сенке у видном пољу у облику круга, што отежава посматрање и смањује видно поље. Ако је око неправилно постављено у односу на главну оптичку осу нишана, то доводи до појаве сенке у облику полумесеа са страна видног поља нишана. Као резултат, метци скрећу у страну супротну од сенке. Не треба заборавити ни на паралаксу – оптичку деформацију која настаје услед неслагања оса сочива оптичког уређаја. Паралакса доводи до значајног скретања тачке поготка од тачке циљања. За одређивање паралаксе, потребно је поставити оружје на сталак и усмерити крст нишана у удаљену тачку, а затим, без померања циља, на кратко време одустати од оружја. Након одређеног времена, треба заузети исти положај и погледати у нишан. Ако је крст у истом положају, онда је све у реду. Ако постоји одступање, то значи да се јавља феномен паралаксе.

СУПТИЛНИ ИСЛАМСКИ ЕКСТРЕМИЗАМ И ИНДОКТРИНАЦИЈА 2/2 Један од најефикаснијих механизама радикализације јесте постепено померање границе прихватљивог. Процес најчешће почиње темама морала, верског идентитета и очувања традиције, наставља се стварањем осећаја колективне угрожености и уверења да су институције непријатељски настројене, а завршава се поделом света на „нас“ и „њих“. На тај начин се код појединца постепено смањује способност критичког преиспитивања, док се све радикалнији ставови почињу доживљавати као природни и оправдани. Посебну улогу има селективно тумачење насиља. Екстремистички пропагандисти често формално осуђују насиље, али га истовремено релативизују позивањем на историјске неправде, политичке околности или наводну самоодбрану. Таквим приступом пажња се са самог злочина усмерава на његово оправдавање, чиме се код дела публике постепено снижава праг неприхватљивости насиља. Истовремено се систематски подрива поверење у верске ауторитете, државне институције и независне изворе информација. Признати исламски учењаци представљају се као компромитовани или недовољно доследни, док се искључиво одређени проповедници и аутори приказују као једини аутентични тумачи вере. На тај начин појединац се постепено информационо изолује и постаје све зависнији од уског круга идеолошких ауторитета. Емоционална манипулација представља један од кључних инструмената радикализације. Сталним истицањем неправде, понижења, дискриминације и страдања сопствене заједнице гради се осећај беса, фрустрације и моралне обавезе да се на такво стање одговори. Управо овакав емоционални набој често претходи прихватању екстремистичке идеологије. Анализа процеса радикализације показује да се екстремистичке идеологије најчешће шире постепено, кроз систематску индоктринацију(прикривени облици идеолошког утицаја) и изградњу поверења код циљне групе(психолошку манипулацију). Из тог разлога, благовремено препознавање ових образаца представља важан елемент превентивног деловања и супротстављања исламском екстремизму, те је од суштинског значаја спречавање развоја екстремистичких структура и очување безбедности државе и друштва.

СУПТИЛНИ ИСЛАМСКИ ЕКСТРЕМИЗАМ И ИНДОКТРИНАЦИЈА 1/2 Осврћући се на скорију историју, па и садашњост, како код нас у региону, тако и широм света, исламски екстремизам представља безбедносну и друштвену претњу која захтева континуирану пажњу и аналитички приступ. У исламу, као и у свакој религији, постоји више праваца и различитих тумачења верских учења, обреда и начина практиковања вере. Међутим, исламски екстремисти представљају малобројну, али изразито радикалну групу која селективним и идеолошки мотивисаним тумачењем верских извора настоји да оправда насиље, нетолеранцију и остваривање политичких циљева. Једна од основних карактеристика савременог исламског екстремизма јесте систематска индоктринација и процес врбовања нових присталица. Као потенцијалне мете не појављују се искључиво верници, већ и особе које немају изражену религијску припадност, па чак и атеисти. Регрутација се најчешће заснива на психолошком приступу, искоришћавању личних криза, осећаја неправде, друштвене изолованости, економских тешкоћа или потребе за припадањем одређеној заједници. Савремене екстремистичке групе користе друштвене мреже, затворене интернет платформе, апликације за шифровану комуникацију, као и непосредне личне контакте, како би постепено изградиле поверење код потенцијалних регрута. Процес радикализације најчешће не настаје нагло, већ представља постепену промену ставова и вредносног система, током које појединац све више прихвата екстремистичку идеологију као једино исправно тумачење стварности. Посебно је значајно разумети да савремени исламски екстремизам ретко делује путем непосредних позива на насиље. Много чешће користи дуготрајан процес идеолошке индоктринације, у којем се екстремистички ставови представљају постепено, прикривено и психолошки прилагођено циљној групи. Циљ оваквог приступа није тренутна промена ставова, већ постепено преобликовање начина размишљања, система вредности и идентитета појединца. У том процесу честа је употреба такозваног „двоструког говора“. У јавном простору користи се умерена реторика, уз избегавање директних позива на екстремизам, док се у ужим круговима или комуникацији са потенцијалним присталицама користе алузије, кодиране поруке и терминологија препознатљива искључиво упућенима. Такав приступ омогућава ширење радикалне идеологије уз истовремено избегавање правне и друштвене одговорности.

Беспилотне летелице и средства радиоелектроничке борбе (РЕБ) Нагли престанак рада РЕБ непријатеља је сигуран знак да противници у том тренутку користе беспилотне летелице. И обрнуто, током рада сопствених средстава РЕБ, непријатељ такође нема могућност да користи своје беспилотне летелице. Међутим, не треба у потпуности се ослањати на овај знак, јер постоји могућност потискивања одређених фреквенција, а не оних на којима се одвија управљање беспилотним летелицама. Треба узети у обзир да се проблем потискивања РЕБ сопственим дроном решава стварањем "коридора" који су отпорни на утицај РЕБ, кроз које сопствене беспилотне летелице могу да пролећу до позиција непријатеља. Често се ови коридори формирају спонтано. Нови тим који користи беспилотне летелице, након неког времена на фронту, почиње да разуме где сопствене трупе користе РЕБ, а на којим деоницама не користе. За "пробијање" коридора, обично се користе мање вредне беспилотне летелице, како би се минимизирале негативне последице од губитка апарата. За стварање коридора у сопственим пољима РЕБ користи се заједнички chat у једној од платформи за поруке. Интернет за chat се обезбеђује на различите начине (Триколор, Старлинк, различити појачивачи). Главни задатак је да се пронађе администратор chata који је довољно угледан у војним круговима и који верификује кориснике приликом повезивања са chat-om. Коришћење заједничког chata није једноставно и захтева ангажовање војника који прате поруке у chatu. Сам chat није самосталан. Главни проблеми приликом коришћења chata су: одсуство јединствене мреже координата, што веома отежава везивање за локацију; и необавезност слања порука у chat. Информације се могу не објављивати или објављивати са закашњењем, сматрајући их неважним. ❗️ Важно је напоменути да системи РЕБ, као правило, могу да утврде локацију контролног панела беспилотне летелице, међутим, с обзиром на високу концентрацију електронских уређаја на фронту, немогуће је организовати ватру на сваки уређај који емитује радио сигнал. Због тога, пажњу и ватру непријатеља привлаче уређаји који се на неки начин издвајају од главне масе по емитованом сигналу. На пример, приликом доласка нових модела технике, који се разликују по својим параметрима од оних који су раније коришћени на тој локацији, непријатељ може да организује ватру на њих.

Недавно је локални ужички портал пренео вест да је борбени авион српског ратног ваздухопловства, МиГ-29, у више наврата надлетао град јако ниско, и да је салутирао крилима ка земљи. На земљи, људи су одмах кренули да негодују због ниског прелета, па онда због непријатног звука који подсећа на 1999. годину, на арчење државне имовине, итд итд.. Међутим, у корист истраживачком новинарству, портал је убрзо објавио пост једног суграђанина који се захвалио пилоту на овом гесту. Тога дана, пилот је испратио на вечни починак свога рођака, док се свом брату у авиону путем друштвених мрежа обратио син преминулог. Мреже су заћутале. Човек који је тог дана преминуо, био је такође пилот РВ-а у пензији. (више о конкретном догађају у секцији Авијација) Када говоримо о испраћају ваздухопловаца на вечни починак, у ваздухопловству постоји једна традиција која се негује јако дуго. Реч је о ,,Missing Man Formation" формацији посвећеној колеги који нас тога дана напушта. Мало је призора у војном ваздухопловству који носе толико снажну симболику као овај обичај. Неколико авиона лети у правилној формацији, а онда се један од њих издваја и одлази у небо, остављајући иза себе празно место. Тај једноставан маневар представља почаст пилоту или ваздухопловцу који више није међу својим саборцима. Постоје и друге варијанте. Понекад је једно место празно од самог почетка, док се у неким случајевима авион одваја бочно уместо да се пење. Детаљи зависе од ваздухопловства, јединице и саме церемоније, али је порука увек иста. Иако се данас најчешће повезује са америчким ваздухопловством, обичај има дужу историју. Идеја да се губитак припадника јединице представи кроз празно место у формацији појављује се још у првим деценијама војног летења. Током Првог и Другог светског рата, формације авиона имале су пре свега борбену функцију, али је чињеница да се неки авион није вратио са мисије била веома упечатљив симбол губитка. Временом је та идеја добила и церемонијалну форму. Занимљиво је да ,,Missing Man Formation" није резервисан искључиво за војне сахране. Изводила се у част ветерана, астронаута, пилота и других личности повезаних са ваздухопловством. Традиција се временом проширила и ван Сједињених Држава, па се сличне формације могу видети широм света. Из неког разлога пре пар година, приликом обележавања Дана српског јединства слободе и нациналне заставе, група авина МиГ-29 из 101. лае извршила је овај маневар изнад центра Београда, и изнад саме бине где је свечаност приређена. Деловало је јако моћно, али су утисци код многих остали помешани.

Планирање расипања метака и њихових одбијања Шема представљена у овом тексту је узета из борбеног приручника америчке армије за пешадијска одељења и водове; она јасно приказује како се у "западној школи" ратовања израчунава опасна зона за ватру стрељачког наоружања (на пример, лаких, средњих и тешких митраљеза). Посматрајући ову шему, треба објаснити да: • "Удаљеност X" у горњем делу представља максимални домет пуцња митраљеза (а не максимални ефективни домет пуцња). • Хоризонтална линија означава линију циљања, а 5 степени са обе стране представља зону расипања, која представља област у којој ће се метци највероватније распршити, у зависности од кретања цеви и конусног облика пуцња. • Додатних 5 степени са обе стране зоне расипања представља зону одбијања. Ово је област у којој метци могу да се распрше због одбијања. Стога, присуство припадника јединице било где унутар 20-степеног лука који се протеже до максималног домета пуцња је опасно. Разумевање ових опасних зона је од суштинског значаја приликом постављања наоружања и минимизира вероватноћу инцидената са "погрешним гађањем".

🔥Ц222 Како да не умрете ако вас гоне ФПВ дроном сачињено на основу борбеног искуства: - Размислите о најважнијем ФПВ дронје летећи камиказа којим управља оператер са камером. Његов циљ је да вас сустигне и удари у вас или у близини вас. Ваше спас је да га оборите, сакријете се тако да изгубите контакт, или натерате оператера да изгуби визуелни контакт, тј да се приближи и на тај начин се склоните из видокруга камере дрона.  Крећите се цик-цак и нагло мењајте смер Не трчите право, мењајте смер сваких 2-3 секунде. Користите нагло убрзање, трзаје, скокове, нагле лажне манерве. Што је путања сложенија, теже је оператеру да вас задржи у кадру. Трчите тамо где има пуно склоништа Шума, грмље, рушевине, зграде - све што омета лет и видљивост. Зидови, стене, техничка опрема - добра "очишћена" заштита. Мали жбунови неће помоћи - дроном обично обиђе или удари у жбум који не пружа никакву балистичку заштиту. Сакријте се испод надстрешница и у склоништа Надстрешнице, арке, прозори, тунели - дроном је тешко да маневрише у тесним просторима. Ако постоји подрум, гаража или ходник - сакријте се тамо и не излазе. Користите дим или прашину Ако имате димну бомбу - баците је и нагло промените позицију. Чак и подигнута прашина или дим од пожара ометају оператера да вас види. Покушајте да оборите или оштетите дрон. Ако имате оружје, пуцајте кратким рафалима. Спретно бачен камен или штап - шанса је мала, али се може десити. Превара - лажне мете Ако можете - баците руксак или део опреме на отворено место и одмакните се у другу страну. Понекад дрон лети ка првој "топлотној" или покретној мети. Након склоништа - не излази одмах Оператер може да "сачека" изнад улаза или да подигне дрон ради бољег прегледа. Сачекајте да се испразни батерија или да се изгуби. Ако нема излаза - лезите и притисните се уз земљу Последња шанса је да легнете и заштитите главу. У идеалном случају - размишљајте унапред Не ходајте сами по отвореним пољима. Увек имајте план "где да се сакријете" ако чујете зујање. Унапред примећујте могућа склоништа. Борбени закључак: ФПВ дроном вас лови - ви ловите склониште и време. Сваки секунд и сваки заокрет могу да вам спасу живот.