Ц-222

🔥Ц222 Савремени јуришник. Мали тим као основна јединица преживљавања У савременом рату јуриш више није масовни удар линијских формација као у другoм светском рату већ деловање малих, флексибилних тимова који функционишу као полуаутономни системи. Основна идеја више није држати линију већ створити локалну предност у кратком временском року, избећи непотребно излагање, и брзо се преместити пре него што противник успостави одговор. Јуришна јединица данас живи у ритму: контакт – маневар – дисперзија – поновно окупљање. Контакт као динамички догађај, не као фиксирана линија Раније се контакт често посматрао као "тачка фронта". Данас је он више тренутак детекције, размена ватре или позиционих података, и моментална промена геометрије бојишта. У пракси, то значи да јединица не сме да остане "везана" за једну тачку. Чим се успостави контакт, простор почиње да "ради против ње" јер противник добија време да доведе додатне ефекте (извиђање, дронове, индиректну ватру). Маневар: мање праваца, више слојева Класичан маневар (лево–десно–напред–назад) данас је недовољан. Савремени јуриш се креће кроз три слоја: хоризонтални слој (померање по терену), вертикални слој (висина, зграде, ровови, шумски покривач), спектрални слој (видљивост у различитим опсезима светло, топлота, електронски сигнал). Зато позиција више није само "добра или лоша" већ колико дуго остаје непримећена, колико брзо постаје компромитована, и колико је скупо противнику да је открије/неутралише. Дронови као тактички фактор промене понашања Једна од највећих промена савременог бојишта је увођење континуираног извиђања из ваздуха. То утиче на тактику на три начина: Скраћује време одлуке јер се положаји брзо откривају. Повећава цену статичности задржавање на месту постаје ризик. Мења понашање јединица кретање постаје испрекидано, а не континуирано. Због тога савремени јуриш мора да рачуна да је "видљивост норма", а не изузетак. Електронски и комуникациони фактор Тактика више није само физичка. Она је и информациона. Јединица која губи комуникацију, или има кашњење у информацијама, у суштини губи тактичку кохезију и постаје скуп појединаца, а не организован систем. Зато се савремена тактика заснива на: кратким, јасним комуникационим циклусима + намерно понављање кључних информација ради сигурности и прецизности информација, и децентрализованом доношењу одлука на нижем нивоу. Принцип кратког боравка. Један од кључних модерних тактичких принципа јесте идеја кратког задржавања у зони ризика. Логика је једноставна што дуже јединица остаје на једној позицији, то више података противник акумулира, и већа је вероватноћа да ће та позиција бити "разрађена". Зато савремени јуриш функционише у кратким циклусима активности, где је брзина промена важнија од стабилног држања терена. Тактика као преживљавање система Савремени јуриш више није само физички судар. Он је управљање ризиком у реалном времену. У суштини, тактика данас значи видети пре него што будеш виђен, деловати пре него што будеш фиксиран, и нестати пре него што противник организује одговор. И зато савремени јуришник није само борац он је елемент у брзом, нестабилном систему у коме је време постало једнако важно као и вођење ватре .

Систем позиција Када правите више ровова, повежите их комуникационим рововима. То су ровови дубине 1.2-1.4 метра, ширине 60-70 цм. И ево, веома је важно – они морају обавезно да иду у облику слова "S" (зигзаг)! На сваких 10-15 метара правите закривљење од 90-120 степени. Никада не правите прав ров дужи од 10 метара! Зигзагови штите од директне ватре и спречавају експлозивни таласни фронт да се шири кроз цео ров. Ровове распоредите на удаљености од 15-30 метара један од другог, тако да се сектори ватре преклапају. Сваки ров треба да има свој Г-облик или Т-облик. И обавезно направите резервне позиције за једног или два човека. Када вас почну нападати, мораћете брзо да промените позицију. Практичне ствари Направите нише у зидовима рова за магазине, гранате, радио-станице. Причврстите куке или брисеве за вешање опреме. Дно рова направите са малим нагибом ка дренажној брани, тако да вода отиче, а не станује у поду. Направите место за седење – уграђену греду, кутију или столицу на висини од 40-50 цм. Дренажа је изузетно важна. Ископајте ров дубине 30-40 цм око целе позиције. Покријте дно рова гранама, палетама, даскама, било чим, да не будете у блату. У веома влажном времену, набаците песак или ситан шљунак у слоју од 5-10 цм. После кише, ров без дренаже се претвара у базен, и то није шала. Од кућних трикова – имајте пластичне боце са водом за прање руку и лица. Суво гориво за брзо загревање хране, оно гори скоро без дима. LED светиљка са црвеним светлом за рад ноћу, не заслепљује и мање је запажена. Термос са топлим чајем или кафом заиста подиже морал. Шта не смете радити!!! Не копајте прешироко, губићете пуно времена и снаге, а такав ров је теже ојачати. Не склапајте земљу у велике купе директно поред рова, то демаскира позицију на километар. Не игноришите дренажу, иначе ћете после прве кише бити по колена у води. Не правите само једну ватрену позицију, обавезно је потребна резервна за маневар. Не остављајте свежу, тамну земљу на ободу рова, она је видљива са велике удаљености. Не копајте на самом дну усека – тамо ће се акумулирати вода, лош преглед, и вас је лако блокирати. Не правите праве ровове без закривљења. Не избегавајте маскирање, мислећи да вас неће видети. Видеће вас, посебно дронови. Зимске специфичности Зими, земљиште смрзава се до 20-40 цм, понекад и дубље. Загрејте површину ватром пре него што почнете да копате. Користите снег за додатну заштиту, слој од 1.5 метра пружа заштиту од шрапнела. Обавезно изолујте дно рова – гранама, даскама, пенопластом, шта год пронађете. Иначе ћете смрзнути и нећете моћи да се борите. Снег на ободу рова добро маскира позицију, али након отапања и поновног замрзавања, постаје запажен. Пратите то. Зимом је потрошња калорија огромна, потребно је више да се једе и пије топло. И да, суве чарапе, рукавице, термо доњи веш – то није луксуз, већ потреба. Приоритети по времену У првих 30 минута – ров за лежање плус основна маскировка. У првих два сата – продубљивање до рова за стајање и Г-облично закривљење. У први дан – ојачавање обода рова, комуникациони ров до суседа. У други дан – бункер и резервна ватрена позиција. Такав распоред је оптималан. Шта треба да буде спремно Ров је продубљен минимум до 110 цм. Обод рова је висок 60-80 цм, ојачан. Постоји платформа за пуцање. Направљено је Г-облично или Т-облично закривљење са слепим улицом. Постоји маскировка са горње и предње стране. Опремљена је дренажа, дно је заштићено од воде. Постоје нише за муницију и опрему. Пролази комуникациони ров до суседних позиција, и он иде у облику слова "S". Опремљена је резервна ватрена позиција. Постоји склониште за одмор. Сектори ватре су очишћени, означени су оријентири. Запамтите најважније – најбољи ров је онај који вам спашава живот. Чак и плитка јама значајно повећава шансе за преживљавање. Не пренебрегавајте инжењерску припрему, она је не мање важна од умећа пуцања. Већина губитака настаје од шрапнела, а не од пуцња, зато је ров ваш живот. Копајте правилно, ојачајте, маскирајте и чувајте се.

Било како било, Срби су тог врелог видовданског јутра изашли пред Турке у поретку који је у себи садржао једноставну, па самим тим, предвидљиву формацију и стратегију. Лазар је био у центру, са оклопном коњицом која је бројала најмање 3000 ратника. Другу линију борбеног поретка чинила је пешадија. Вук Бранковић је са својим оклопницима стао на десно крило, а заповедништво над левим крилом пало је на Влатка Вуковића. Према неким грубим проценама, отприлике 40.000 Турака на 30.000 Срба. Насупрот Лазару био је центар турске војске у чијој средини је био емир Мурат окружен јаничарима. На левој страни, насупрот Вука је био принц Јакуб, а на десном крилу принц Бајазит. Битку су, по свој прилици, почели турски стрелци. Они су засули стрелама прву српску линију у којој су били оклопници. Иако то није имало много ефекта, нити је нанело Србима иоле озбиљније губитке, тај маневар је нагнао српску коњицу на покрет. Тактика борбе оклопљених коњаника била је једноставна. Велики јуриш на непријатеља чији би учинак практично одлучио и битку. Лазар је ставио на главу свој шлем са биволјим роговима и наредио покрет. План је био да се Турци сатру у одлучујућем и јаком удару коњице. У неким (претежно турским изворима) пише да су Турци прозрели ову српску намеру те иза прве линије ископали ровове у које су поставили наоштрено коље. Коњи српских оклопника су ту упали и поломили ноге, тако да је први удар био ублажен. Међутим, то им изгледа није много помогло. У центру је Лазар имао почетни успех, док се Влатко Вуковић на десном крилу слабо показао против Бајазита и његових искусних трупа. Косовска битка се углавном (нетачно) приказује као судар двеју војски где су Срби имали почетни успех, а онда је Милош пробуразио Мурата, кнезу Лазару коња убише, па Бајазит преузима вођство над турском армијом и добија битку. У међувремену придави брата, чисто да се осигура. Након тога се свети српском кнезу и његовим великашима тако што их скрати за главу. Вук Бранковић је, наравно, већ негде код Приштине. А Мајка Југовића добија лоше вести тако што јој их саопште два гаврана. Марко Мрњавчевић, иако турски вазал, такође је хтео да се туче са Турцима на Косову, али је закаснио. У ствари, српска војска је била прилично успешна против Мурата и његове силне ордије. Толико, да се та велика армија није могла дуго опоравити од пораза који су доживели на Косову. Први удар оклопника у Муратов центар је страшно уздрмао Турке. Штавише, сасвим је могуће да је у њему управо настрадао сам султан. Верзија у којој Обилић без икаквих проблема улази у његов шатор, па још и наоружан, и успева да га убије наочиглед свих његових везира, сеиза, телесне гарде… мало је вероватна. Пре ће бити да је тачнија верзија у којој су српски витезови направили клинасту формацију, сличну оној коју је употребио Александар Македонски у бици код Исе, и да су пробили турски центар све до емировог шатора. Тамо је неко од витезова (Обилић) погодио Муратовог коња копљем, оборио га, а онда му пресудио мачем. Оно што није успело српским витезовима, а било је од исконске важности, јесте да оборе султанову заставу, онако како је то урадио Душан Силни са стегом бугарског цара у бици код Велбужда. У метеже и ковитлацу битке то можда и није било могуће. Бајазит или неки од Муратових бегова лукаво сакрива султаново тело и наставља са борбом. Ово је веома битно јер за турску војску је султан персонификација Алаха на земљи и ако падне, тј. буде убијен, онда било каква борба нема смисла јер је то порука директно са неба и казна за неименоване грехове. #Видовдан

Чувени ромејски политичар, мислилац и говорник Димитрије Кидон такође оставља запис о Косовском боју у коме нема места османској победи и горко закључује: “Ни кад би сви Турци помрли, уверен сам да Ромеји не би почели паметније да раде.” Ове његове речи испоставиле су се као пророчке. “Сви до сада познати извори из саме године боја на Косову, изазвани самим догађајем, или сасвим отворено славе хришћански тријумф, или су прилично неодређени. О турској победи не говори ниједан”. Па одакле онда то да ми данас обележавамо годишњицу пораза? Више је разлога. Први је да се пораз помиње у изворима насталим касније, негде чак и вековима након битке, али су ти извори узимани као релевантни од стране дилетаната и разних надриисторичара. Онда је ту и народна машта допринела учвршћивању мита о поразу кроз поезију и предање, опет, ради се о песмама које су настале много година после саме битке. Затим је косовско страдање постало романтичарски еп веома захвалан за обраду па је на велика врата ушло у нашу књижевност, пре свега у поезију, а после и у драму и прозу. Косовском битком су се у једном тренутку, каже професор Раде Михаљчић, наш угледни историчар, више бавили историчари књижевности. Други разлог можемо тражити у жељи да се оправда све оно што се десило пре и после боја. А то је силна неслога међу српском елитом, која је довела до расцепа у држави и опадања моћи царства у чему је здушно учествовао и косовски мученик Лазар Хребељановић. Да српска властела није била толико несложна и завађена, не би Турци тек тако на Косово равно. Тај расап наставио се и после битке, где је Лазарев наследник Стефан морао чак да ратује са рођеним братом и сестрићем. Сасвим је могуће да је тежина српске погибије на Косову преувеличана како би се оправдао вазални однос који је према Турцима имао деспот. Заборавља се, наравно, да се српска држава после битке нашла између чекића и наковња и да ју је спасла кнегиња Милица својом мудрошћу и вештим дипломатским потезима. Један од њих био је и прихватање вазалних односа и давање кћерке Оливере Бајазиту у харем. Све то свакако се не би десило да нам Угри нису ударили са леђа и да српска кнежевина није стављена у позицију да бира између турских вазалних услова и угарског мача. О размерама турског пораза пишу и Млечани, као и Византинци, нигде се не помиње турска победа. А вазда опрезни Млечани су у потезу дипломатске довитљивости крајем јула 1389. послали на турски двор два писма саучешћа једно за Јакуба, друго за Бајазита, јер нису знали који је од принчева погинуо у бици. #Видовдан

Легенда о витезовима Реда Змаја, као и штури подаци о том витешком реду, кажу да је он бројао тачно дванаесторицу. Тај број има везе са хришћанством, конкретно – дванаест витезова као дванаест Христових апостола. Још ако имамо у виду разна ликовна приказивања Милоша Обилића кроз векове где су му сликари и илустратори стављали на главу шлем са фигуром змаја, намећу се могућности које распирују машту. „Пробивши непријатељске чете и камиле наоколо везане, мачем отворише себи пут, до Муратова шатора допреше. Срећан над осталима и онај, који вођу толике силе, јурнувши му мач у грло и скут, јуначки умори.“ Ова фирентинска верзија Муратове погибије савршено иде у прилог теорији да је турски султан убијен у бици а не како то казује народно предање. Али то није све. У једном спису насталом у Паризу, његов аутор Филип Мезијер је који месец после саме битке написао да је Мурат потпуно побеђен: „Он и његов син пали су у боју као и најхрабрији из његове војске.“ Кнез Лазар у Симовићевој драми и истоименом Шотрином филму каже: „Косово се само изабрало.“ Није баш тако. По свој прилици, бојиште је изабрао сам Лазар, јер му је у стратешком смислу одговарало, пре свега због тога што је било погодно за дејство коњице. Косовска битка: Како је легенда победила историју Шта се заиста догодило 1389. године? Шта се, у ствари, десило на Косову тог Видовдана 1389. године? Велики српски пораз? Мала турска победа? Ни једно ни друго? Недуго након Косовске битке, тадашњи владар Босне Твртко I Котроманић писао је Трогиру и Фиренци хвалећи се како је он лично извојевао велику победу над Турцима на Косову. Свог савезника кнеза Лазара Хребељановића не помиње, али зато истиче да се босански војвода Влатко Вуковић вратио са главнином својих људи и да је имао мало губитака. Твртко недвосмислено говори о турском поразу а победу приписује, коме другом – него себи. Што и није ништа необично ако имамо у виду да се босански владар потписивао као краљ Срба и Босне. Још и пре овог Твртковог скромног хвалисања, владало је уверење да је српска војска победила, нарочито је занимљив одговор из Фиренце Твртку у коме се помињу и детаљи битке, те Муратова погибија као дело „дванаесторице завереника“. #Видовдан

У СУСРЕТ ВИДОВДАНУ Видите, браћо, није Косомет камен. Није оно само реч у књигама, нити парче земље што стоји на карти као сенка прошлости. Космет је ожиљак у грудима народа, место где се небо и земља састављају у једно, где се сузе претварају у корене, а крв у завет. Ко га изгуби у мислима, тај је већ изгубљен. Али ко га носи у срцу, у тишини кад се све утиша, у часу кад се небо отвори и месец обасја гробље, тај зна вреди чекати. И годину. И век. И хиљаду Видовдана, ако треба. Јер Космет није нестао. Није продат, није предат, није заборављен. Космет... је повратак који је одложен. Стављен на испит. И ми с њим. Да ли смо достојни њега? Да ли још умемо да се ћутке молимо, да се знојимо у пољу, да се клањамо сенима бољих од себе, да не продамо душу за ситно? Космет је кућа коју не видиш, али је осећаш. Сваки пут кад чујеш гусле, кад видиш мајке с црним марамама како пале свеће за сина што није дочекао мир. Кад прођеш поред цркве, а чујеш како звона куцају, успомене које нико не може да избрише. Ту је, браћо. Само чека. Чека нас. Не да дођемо са мржњом, ни са осветом у руци. Већ са челом усправним, са савешћу чистом, са животом у ком смо сачували себе, јер само такав човек може Косомет да врати. Не купује се оно. Не отима се. Оно се заслужује. И знај све што је брзо, није трајно. А све што се чека, зре као вино. Зато, не бој се ако не дође сутра. Ако нам опет кажу да није реално, да времена су другачија, да треба гледати унапред. Нека. Ми смо народ што гледа и назад и напред истовремено. Са једним оком у 1389, са другим у 2089. Јер шта вреди сутрашњица, ако не знаш ко си био јуче? А Видовдан... Видовдан није датум. То је огледало. Сваке године, поново нам постави исто питање јеси ли спреман да изгубиш све али да не изгубиш себе? И сваке године, ми одговарамо ћутањем. Јер знамо, онај који је изгубио све, али је сачувао образ, није изгубио ништа. Зато кажем вреди чекати. И хиљаду Видовдана. Вреди проћи кроз још толико мука, још толико нерава, лажи, понижења, самоће. Јер Космет није ствар што се узима већ оно што се враћа кад време сазри, кад народ поново буде велик не по броју, него по срцу. И кад тај Видовдан дође било да га дочекамо ми, или наши унуци биће то тренутак без речи. Само тишина. Јер се завет не виче. Он се живи. А живи се тако што никад не престанеш да верујеш. Јер ми не бранимо земљу ми бранимо смисао. Догодине у Призрену

✉️Ц222 🇷🇺🇷🇺 Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали... да не творих међу њима дела која нико други није творио не би греха имали...

✉️Ц222 🇷🇺🇷🇺 Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали... да не творих међу њима дела која нико други није творио не би греха имали...

🔥Ц222 Морзеова азбука је комуникациони систем који представља слова, бројеве и интерпункцијске знакове користећи обрасце кратких сигнала (тачака) и дугих сигнала (цртица). Може се слати као звучни сигнали, трепћућа светла или кликови. Основе: тачка • црта - Размак: Размаци означавају прекиде. Размак између делова слова је 1 тачка, између слова је 3 тачке, а између речи је 7 тачака. Колико год звучало застарело итекако помаже и даље. И у службеним и цивилним сврхама.

"Никада нећете препливати океан ако немате храбрости да изгубите обалу из вида." — Кристофер Колумбо

Михајло Пејић (Mitchell Paige) 🇷🇸🇺🇸 31 Август, 1918 - 15 Новембар, 2003 Medal of Honour Purple Heart Combat Action Ribbon Мало Срба, а још мање Херцеговаца зна да је један од најпопуларнијих америчких војника рођен и одгајан у српској породици. Због обавезне американизације имена и презимена остао је упамћен као Mitchell Paige, док је његово право име остало скривено али не и заборављено, Михајло Пејић! Своје порекло води из Херцеговине, а његова мајка је њега и његовог брата од малена учила српским коренима и нашој ратничкој култури. Битка на Косову и подвиг многих наших јунака су формирали херојски менталитет Михајла, који ће показати у једној од највећих битака WW2. Своју војну каријеру започео је 1936 у Балтимору, а своју основну обуку ће проћи на Парис Ајленду у Јужној Каролини. Касније је пребачен на многе патролне мисије у Панами, Филипинима, Кини. Вративши се у САД 1940, одлучује да пређе у Маринце и већ истог месеца успева да посети Гвантанамо, Кубу и Порто-рико где учествује у вежбама за амфибијско и тропско ратовање. 1941 у склопу 7. режименте бива пребачен на Пацифички фронт. Након Јапанског напада на Пирл Харбор учествује у амфибијским операцијама на Самоу, одакле ће касније извршити десант на Гвадал Канал (Септембар 1942) и упознати своју херојску судбину. 26. Октобра биће одликован најпрестижнијим достигнићем у америчкој војсци (Медаља части), због хероизма епских размера у току битке за Хендерсон Филд/Guadal Canal. Битка ⚔️🌴 У току битке, након што је масовни Јапански напад пробио америчке положаје, сви до једног од његових сабораца били су тешко рањени или убијени. Међутим то није утицало на Михајла. Српски инат се пробудио. Веома брзо се сабрао и запосео митраљез на већ тешко развљеном положају. Одатле је почео да коси јапанске јуришнике све до момента док његов положај није био докрајчен. Након што му Јапанци уништавају митраљеско гнездо, он привремено глув преузима преостало наоружање из рова и очајнички наставља да одбија масивне јурише на свој положај… све док није пристигло појачање. Након регруписања, због мањка муниције и опасности да Јапанци затворе обруч, Михајло предводи бајонетски јуриш на суседне положаје. Контра-напад је био веома ефикасан и бруталан. Након крваве борбе прса у прса, тера Јапанце да се панично повуку и одустану од својих планова. Иначе битка у густим џунглама Гвадал Канала је имала савршене услове за тропски пакао, где поред незгодних природних услова, вегетација је стварала савршене услове за блиску борбу. Због ефикасности у блиској борби, маринци су стекли озбиљну репутацију и поштовање међу оружаним снагама. Након велике победе на Гвадал Каналу бива пребачен на предах у Мелбурн, где га и одликују Медаљом Части. Касније наставља да учествује у операцијама широм Индо-пацофика. По завршетку рата, остаје при војсци али у неактивној служби, да би се вратио у активну по почетку Корејског рата 1950. У Калифорнији ради као инструктор, официр. 1959 одлази у инвалидску пензију са чином пуковника! Остатак живота проводи у месту Ла Квинта, Калифорнија. Тамо пише књиге, једна од познатих: “A Marine Named Mitch”. Такође води борбу против лажних ветерана и фалсификовања ратних заслуга. У његовом дому 15 Новембра 2003, његово срце престаје да куца. Сахрањен је са свим својим ратним одликовањима као последњи ветеран са чувеног Guadalcanal-a. Поред Пупина, Тесле и многих других, Михајло Пејић је најбољи пример да географска даљина и животне околности нису разлог да заборавимо своје славне корене и да уевек са собом носимо херојски дух наших предака.

Михајло Пејић (Mitchell Paige) 🇷🇸🇺🇸 31 Август, 1918 - 15 Новембар, 2003 Medal of Honour Purple Heart Combat Action Ribbon Мало Срба, а још мање Херцеговаца зна да је један од најпопуларнијих америчких војника рођен и одгајан у српској породици. Због обавезне американизације имена и презимена остао је упамћен као Mitchell Paige, док је његово право име остало скривено али не и заборављено, Михајло Пејић! Своје порекло води из Херцеговине, а његова мајка је њега и његовог брата од малена учила српским коренима и нашој ратничкој култури. Битка на Косову и подвиг многих наших јунака су формирали херојски менталитет Михајла, који ће показати у једној од највећих битака WW2. Своју војну каријеру започео је 1936 у Балтимору, а своју основну обуку ће проћи на Парис Ајленду у Јужној Каролини. Касније је пребачен на многе патролне мисије у Панами, Филипинима, Кини. Вративши се у САД 1940, одлучује да пређе у Маринце и већ истог месеца успева да посети Гвантанамо, Кубу и Порто-рико где учествује у вежбама за амфибијско и тропско ратовање. 1941 у склопу 7. режименте бива пребачен на Пацифички фронт. Након Јапанског напада на Пирл Харбор учествује у амфибијским операцијама на Самоу, одакле ће касније извршити десант на Гвадал Канал (Септембар 1942) и упознати своју херојску судбину. 26. Октобра биће одликован најпрестижнијим достигнићем у америчкој војсци (Медаља части), због хероизма епских размера у току битке за Хендерсон Филд/Guadal Canal. Битка ⚔️🌴 У току битке, након што је масовни Јапански напад пробио америчке положаје, сви до једног од његових сабораца били су тешко рањени или убијени. Међутим то није утицало на Михајла. Српски инат се пробудио. Веома брзо се сабрао и запосео митраљез на већ тешко развљеном положају. Одатле је почео да коси јапанске јуришнике све до момента док његов положај није био докрајчен. Након што му Јапанци уништавају митраљеско гнездо, он привремено глув преузима преостало наоружање из рова и очајнички наставља да одбија масивне јурише на свој положај… све док није пристигло појачање. Након регруписања, због мањка муниције и опасности да Јапанци затворе обруч, Михајло предводи бајонетски јуриш на суседне положаје. Контра-напад је био веома ефикасан и бруталан. Након крваве борбе прса у прса, тера Јапанце да се панично повуку и одустану од својих планова. Иначе битка у густим џунглама Гвадал Канала је имала савршене услове за тропски пакао, где поред незгодних природних услова, вегетација је стварала савршене услове за блиску борбу. Због ефикасности у блиској борби, маринци су стекли озбиљну репутацију и поштовање међу оружаним снагама. Након велике победе на Гвадал Каналу бива пребачен на предах у Мелбурн, где га и одликују Медаљом Части. Касније наставља да учествује у операцијама широм Индо-пацофика. По завршетку рата, остаје при војсци али у неактивној служби, да би се вратио у активну по почетку Корејског рата 1950. У Калифорнији ради као инструктор, официр. 1959 одлази у инвалидску пензију са чином пуковника! Остатак живота проводи у месту Ла Квинта, Калифорнија. Тамо пише књиге, једна од познатих: “A Marine Named Mitch”. Такође води борбу против лажних ветерана и фалсификовања ратних заслуга. У његовом дому 15 Новембра 2003, његово срце престаје да куца. Сахрањен је са свим својим ратним одликовањима као последњи ветеран са чувеног Guadalcanal-a. Поред Пупина, Тесле и многих других, Михајло Пејић је најбољи пример да географска даљина и животне околности нису разлог да заборавимо своје славне корене и да уевек са собом носимо херојски дух наших предака.

Последњи поздрав легендарном пилоту хеликоптерске ескадриле ЈСО, пуковнику Владану Косићу званом КОС. 🐺🚁

🇷🇸 На данашњи дан, 4.5.1999, своја овоземаљска крила склопио је пуковник пилот Миленко Павловић, командант 204. ловачко авијациског пука. ⬛️ После 26. марта када је војска Југославије изгубила два авиона Миг 29, донета је прећутна одлука да се ловачка авијација више не подиже. Међутим, команда РВ и ПВО донела је 4. маја одлуку, да полети Миг 29, и да се супротстави НАТО авионима који су се устремили ка Ваљеву, и фабрици муниције ,,Крушик". ⬛️ Миленко је из авиона извукао млађег колегу, и сам кренуо на задатак, пут свог завичаја. Један од Миленкових колега, у једном интервјуу прокоментарисао је Миленково полетање са: ,,Отишао је Паја да докаже идиотима да смо немоћни!".  Јер је до тада био под огромним притиском од стране главне команде РВ-а и државног врха. ⬛️ Изнад Ваљева га је сачекала формација од 16 авиона НАТО-а. Борбу у ваздуху који су становници Ваљева будно пратили, завршена је Миленковим речима: ,,Имају ме..". ⬛️ Миленко је био врстан пилот - ловац, о чему сведоче и бројна признања, а и усмено сведочење његових колега. На аеромитингу 1998. година на аеродрому Батајница, извео је соло наступ на авиону Миг-29 који апсолутно ни по чему није заостајао од тадашњих приказа који су изводили руски пилоти на овој машини. ⬛️ Данас аеродром у Батајници носи назив ,,Аеродром пуковник пилот Миленко Павловић". Један од авиона Миг 29 на свом вертикалцу има исписане чувене речи које је изговорио Миленко приликом полетања: ,,Мајку вам дечију, нећете ви да гинете, ја ћу!". Такође, спортски ваздухопловци Републике Србије надмећу се у аеро релију на меморијалу који носи име по Миленку. 📌 До данас се у бројним текстовима и документарцима говори по свему судећи погрешно, да су Миленков авион погодили холандски авиони. Међутим, ради се о авиону F-16CJ (рег. бр 91-0353) из 78. ескадриле америчког ратног ваздухопловства. Пилот за командама био је п.пуковник Мајкл Гечи. Миленко је као и његове остале колеге из 127. лае, био жртва ракете AIM-120 AMRAAM. 📌 Иза себе је оставио супругу и два сина. Слава вам и хвала господине пуковниче. 📌 Сам тренутак погађања Милековог авиона, начинио је тог 4.5.1999. године ваљевски сниматељ Миливоје Мићко Милинковић.

🇷🇸 На данашњи дан, 2. маја 1999. наша ПВО забележила је свој други успех у тада текућој агресији на нашу земљу! У 2 сата и 8 минута након поноћи, 3. ракетни дивизион, 250. ракетне бригаде, системом С-125 Нева, оборио је авион америчког ратног ваздухопловства типа F-16CG Block 40 (сер. бр. 88-0550), који се након неуспешног покушаја да излети из нашег ваздушног простора ка територији БиХ, срушио у подножју Цера код места Накучани. Пилот п. пуковник David Goldfein, катапултирао се отприлике у 2 сата и 20 минута, да би након два сата, спасилачке службе успеле да га пронађу и извуку са наше територије. Оборени авион припадао је 555. ловачкој ескадрили која је у моменту агресије на СРЈ базирала на аеродрому Авиано. Те ноћи, група од 4 aвиона F-16 била је на мисији коју они називају ,,Wild Weasel". Задатак је био намамити нашу ПВО да се открије и затим извршити дејство против радарским ракетама по радарском положају, а затим уколико услови дозволе, и уништење лансера и пратеће опреме. Нису успели. Након што је ,,Нева" погодила вођу ове групе, небо се врло брзо расчистило. Данас многи овај успех наших ракеташа стављају чак и испред легендарног обарања F-117. Аргументи су, прво, оборен је командант ексадриле, искусан пилот који је након година даље службе постао и први човек америког РВ. Оборен је авион који за разлику од ,,невидљивог" има знатно боље летне перформансе, и по причи самих наших ракеташа, много пута су успевали да избегну ракете и спасу се. Било како било, од срца препоручујем да баците поглед на видео у коме наши ракеташи објашњавају како се те ноћи све то одиграло. Као и на видео снимак који даје приказ HUD-a са обореног авиона, као и комункацију пилота у тим критичним моментима, уз коментарисање бившег пилота на F-16. Оба клипа биће постављена у секцији Авијација. 📌  И једна занимљивост за крај објаве. Те ноћи, у станици за вођење ракета сисетма ,,Нева", налазио и млади поручник Тиосав Јанковић. Данас је он генерал, и налази се на месту заменика генералштаба Војске Србије.

Напомена у питању је лице са посебним потребама.

🔥Ц222 Полагање пољског кабла Као што је познато, у питању одржавања везе у условима деловања на стационарним положајима, ако постоји могућност, најбоље је дати предност жичној вези, јер жична веза, у виду старог доброг ТА-57 и пољског кабла, практично у потпуности искључује могућност прислушкивања. У питању жичане везе, поред правилног повезивања апарата, велики значај има полагање пољског кабла. За развијање линија везе између командних пунктова, пољских објеката и удаљених тачака користе се каблови П-274, П-274М и П-274М2 који су у потпуности компатибилни са апаратуром ТА-57 и новијим ТА-88. За обезбеђење непрекидне и квалитетне везе за полагање пољских кабловских линија важе два главна захтева: кабл мора бити заштићен од сметњи са стране других линија везе и линија јаке струје, а траса полагања мора обезбедити погодност експлоатационог одржавања. Такође, за обезбеђење поуздане везе неопходно је максимално користити заштитна својства терена и полагати кабл са закопавањем у земљу или у рововима и јарцима. На отвореном простору, када није могуће закопавање кабла, линије се полажу по површини земље користећи удубљења терена; кабл се полаже на земљу слободно, без затезања и причвршћује за локалне предмете или кочеве на сваких 150-200 м. Важно је избегавати полагање линија у близини железничких и аутопутева. Ако по условима ситуације кабл мора да се полаже уздужно дуж путева, растојање између њих мора бити најмање 150 м. За вешање пољских кабловских линија везе могу се користити стубови сталних ваздушних линија везе. У тим случајевима кабл мора бити вешан на висини од 3 м и 1,5 м ниже од доње жице сталне ваздушне линије везе. За причвршћивање кабла на стубовима он се обмотава два-три пута. Забрањено је причвршћивати кабл за куке и изолаторе које користе жице. Такође није дозвољено вешати пољске кабловске линије на стубовима високонапонских магистрала и осветљавајућих мрежа. На мочварним и влажним местима кабл мора бити вешан на штаповима, локалним предметима или полаган по грудвама, при чему га треба причврстити коцима или виљушкама како би се спречило клизање у воду. У шуми кабл треба полагати по површини земље дуж просека, пољана и ређе шуме или га вешати без затезања на дрвећу на висини око 3 м. При преласку кабловске линије са земље на дрвеће, кабл мора бити причвршћен код корена дрвета, а затим подигнут уз стабло горе. У рововима и комуникационим пролазима кабл треба полагати дуж њихових падина и причвршћивати коцима; на местима пресецања ровова и комуникационих пролаза кабл треба закопати и покрити даскама. Зими, при снегу, кабл треба полагати по површини. При полагању кабла у снег, траса кабловске линије мора бити обележена стубићима. Кроз насељена места не треба полагати пољске кабловске линије. Ако није могуће заобићи насеље, линија се полаже улицама са најмањим саобраћајем, вешајући и причвршћујући кабл на висини од најмање 5,5 м или га закопавати у земљу.

🔥Ц222 Конверзија подвеске Конверзија подвеске представља замену већ постављене подвеске притисним завојем. Конверзија омогућава минимизирање негативних последица постављања подвеске, на пример, избегавање ампутације и синдрома дуготрајног притиска. Процес преласка са подвеске на притисни завој мора се изводити у одређеном редоследу и само уз поштовање одређених услова. Конверзија је забрањена ако: • Не постоји могућност сталног надзора ране у погледу поновног крварења. • Дошло је до трауматске ампутације екстремитета. • Повређени је у стању шока (низак крвни притисак, збуњеност свести). • Пидвеска је постављена пре више од 6 сати, због чега постоји висок ризик од кардиоваскуларног колапса услед токсина. • Од претходног покушаја конверзије подвеске прошло је више од 30 минута. Такође, конверзија је забрањена ако не постоји могућност непосредног посматрања повређеног, на пример, ако је чврсто умотан у спасилачко термо ћебе ради превенције хипотермије. Конверзију треба изводити у складу са алгоритмом правилне контроле и ослобађања: • По могућности поставити, али не затезати другу подвеску изнад прве (подвеска „плус 1“). Он се користи као резервни ако главна подвеска не успева да заустави поновно крварење. • Поставити притисни завој и/или тампонирати рану (по могућности завојем са хемостатским агенсом) и вршити директан притисак 3-5 минута. На следећи корак препоручује се приступити не раније од 30 минута. • Полако (одврћући ручицу подвеске у смеру казаљке на сату) ослабити прву подвеску, пратећи рану у погледу поновног крварења. Не скидати подвеску у потпуности. • Ако завој и/или тампонирајући материјал постају мокри, или постоје други знаци јаког крварења, затегнути прво подвеску, по могућности и потреби померити је ближе рани (по правилу „жуте зоне“). Подвеска „плус 1“ се не скида, остаје на екстремитету ради додатне контроле крварења ако је потребно. Следећи покушај конверзије могућ је не раније од 30 минута. • Ако је крварење заустављено, полако ослабити обе подвеске, не скидајући их у потпуности. Обавезно треба извршити процену резултата конверзије: • Ако завој није мокар – подвеску треба оставити потпуно ослабљен на екстремитету „за сваки случај“. • Ако је почело активно крварење – подвеска мора одмах бити поново затегнута. Важно је настојати да се замена подвеске притисним завојем изведе што брже, у условима релативне безбедности.

🚀Ц222 Међународни путнички воз Београд-Солун НАТО авијација бомбардовала је 12. априла 1999. док је прелазио преко моста на Јужној Морави. Тачан број погинулих путника у возу у Грделичкој клисури још није утврђен. Идентификовано је 15 тела, у возу је било више од 50 путника. НАТО бомбардери су ракетирали путнички воз. Више десетина је рањено, а тачан број жртава никада није утврђен. Најмлађа идентификована жртва је имала 6година. Никада нико није поставио питање када ће се утврдити тачан број жртава. Никада нико није питао зашто је пилот испалио још две ракете када је видео да је у питању воз и да људи из оближних кућа покушавају да помогну повређенима, никада нико није стао испред каубојске амбасаде и направио протест. Никада нико... Како радили тако нам бог помогао! Никада заборавити никада опростити дугове све наплатити!

🔥Ц222 Христос Воскресе.