Љетописац

Једна зачикивајућа [провокативна] мисао о томе како настају угњетавачи [тирани]. Да ли робови својијем држањем заиста стварају угњетаваче? Размишљање Ибн Халдуна.

Кад бих морао да бирам кога да уклоним из овог живота - робове или угњетаваче? Ја бих, наравно, изабрао да уклоним робове. Не бих ни сумњао, јер сами робови стварају угњетаваче. Ако нема робова, нема ни угњетавача. Они не граде државу, они подижу угњетаваче.

📝 Ибн Халдун (1332-1406) - арапски мудрослов [философ], повјесничар, друштвени мислилац 🖋 ЉЕТОПИСАЦ

Зашто Бог не искоријени зло? О питању зла у свијету и Божјем дјеловању у свијету у одговору старца Софронија.

У вези са питањем зла уопште и, што је најважније, о питању зла у људском свијету, поставља се питање учешћа Бога у повијесним судбинама народа. Доста људи је одбацило вјеру у Бога, јер им се чини када би Бог постојао, онда не би могло доћи до тако разузданог дивљања зла, толико неоправдане патње, таквог недостатка реда и смисла у свему. Заборављају или уопште не знају да Творац штити људску слободу као главно начело у стварању боголиких бића. Божје уплитање кад год људе њихова воља понесе на пут звјерстава било би равно лишавању могућности самоопредјељења и довело би до свођења свега на безличне васионске законе. Бог, наравно, спасава и поједине страдалнике и читаве народе ако они сами усмјере своје кораке Његовим стазама.

📝 Софроније (Сахаров) 🖋 ЉЕТОПИСАЦ

☦️ Наш Телеграм Канал: Само Светосавље Србина Спашава https://t.me/samo_svetosavle_srbina_spasava Чат Канал https://t.me/chat_samosvetosavlesrbinaspasava

На знање свим админима канала! Ако се ваш канал налази на овом списку, или верујете да има шансе да заврши на наредном, допуњеном издању https://t.me/balkanossiper/6723 Затегните мере безбедности на својим чет страницама! На чет канал странице @dobrojutrozemljomoja , која се нашла на списку прослеђене су објаве које могу да се класификују као малолетничка порнографија. Позивам брата админа да то што пре уклони а све остале да отворе још један пар очију за овакве ствари.

Питања: Који су истински показатељи здраве душе? Може ли незнање бити узвишеније од знања? Одговори: Према светом Григорију Палами созерцање Бога, то јест када човек доспе до такве духовне зрелости да созерцава Бога, јесте једини показатељ истински здраве душе. Дакле, показатељ здраве душе је њено очишћење и доспеће до боговиђења. То значи да су болесни сви они, који нису примили таква осијања божанске благодати и који нису доспели до созерцања Бога, макар и на различитим духовним узрастима били. Према томе, душевна болест и здравље имају у оквиру учења Цркве суштаствени и одређени карактер. Врлина је лек за спречавање [превентиву] душевних болести и страсти, које су противприродна дејства душе, „а созерцање (Бога) је плод здраве (душе), будући да је она обличје боготворно". Другим речима, врлине, које се сабирају у нашим напорима да тело подредимо души, а душу заповестима Христовим, исцељују душу, а исцељена душа созерцава Бога. Човек се не обожује „интелектуалним упоређивањем видљивог", него созерцањем Бога. За стицање таквог душевног здравља неопходно је живети у безмолвију [тиховању]. ... Али у чему се састоји безмолвије? Будући и сам безмолвник [тиховатељ], светитељ зна тачно да опише безмолвнички живот. Безмолвије [тиховање] почиње када напустимо „све што је чулима доступно", када се узвисимо „изнад помисли, промишљања, знања па и самога разума" и када стекнемо умна чула, а затим стекнемо незнање, које је узвишеније од знања, то јест када стекнемо духовно познање, које је узвишеније од философског знања. 📚 Влахос, Јеротеј. Православна психотерапија: наука светих отаца. Београд: Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, 2010. стр. 273 🖋 ЉЕТОПИСАЦ

Гдје расте и сазријева зло? Одговор:

Чуј, земљо, ево ја ћу пустити зло на овај народ, плод мисли њиховијех, јер не пазе на моје ријечи, и одбацише закон мој (Јерем. 6, 19)

Видите ли, браћо, где расте и где сазрева зло? Не у крилима Божјим него у мислима људским. У мисли људске зло бива посејано од силе демонске, или од страсти телесних. У мислима људским зло расте, и грана се, и размножава се, и цвета, и листа, и најзад плодове показује. Благовремено Бог опомиње људе, да се тргну од злих мисли својих, како зло не би сазрело у души људској и донело горке и смртоносне плодове своје. ...Ево ја ћу пустити зло на овај народ, говори Господ. Какво зло? Плод мисли њиховијех. То јест: ја ћу допустити само да пожњу оно што су посејали и однеговали; јер зло нити је Моје семе, нити Моја жетва. Зло које ћу ја пустити на безаконе људе, јесте плод мисли њихових. По мислима својим требало је они да цене, какво ће их зло снаћи, као што сејач по семену цени, шта ће имати да жање. 📚 Свети Владика Николај. (2013) Охридски пролог. Глас цркве, Шабац, стр. 390 🖋 ЉЕТОПИСАЦ

НЕПОДНОШЉИВА ЛАКОЋА ЗАВЈЕТНОГА ИЗБОРА Свануо је још један Видовдан. Радосни а страшни дан за сваког Србина. Радостан јер с њиме имамо могућност везати сва наша земаљска ткања за небо. Страшан, јербо смо се успавали. Помало заборавили. Стигао нам, како би нас изнова опоменуо, подсјетио нас на што смо позвани, у небеском шапату казао ко смо. Ако ми не дочекујемо њега он ће увијек и изнова дочекати нас. Није га брига јесмо ли смо спремни или не. Ако спавамо разбудиће нас, ако смо раслабљени окријепиће нас, ако смо залутали на прави пут вратиће нас. Да, такав је наш Видовдан. Ако постоји иједан дан за који се може казати како је сав наш, сав српски, онда је то Видовдан. Шекспиров позив - бити или не бити - је код Србина најјаче присутан управо данас. Од онога првог светолазаревог Видовдана бити Србин више није само припадност једном народу већ вјечни завјет са небом. Од овога дана ријеч Србин је постала чин. Због тежине овога чина многи су отпадали јербо није лако носити такво достојанство. Многи су се исписали, са главе вијенце побацали, и данас то чине, и постају неки други. За нас се Видовдан увијек и изнова рађа као могућност. Могућност и опредјељење постати бољи и вјечни. Цар Лазар и његови ратници су изабрали а ми, хтјели не хтјели, посљедице њихове одлуке живимо и данас. Они су нас опредијелили за небо у борби која никад не престаје. Они су учинили оно што је касније са извора народне душе изрекао Његош - Нека буде борба непрестана; нека буде што бити не може. Видовданско поприште је вјечно. Ова битка се не завршава. Сваки дан, свако од нас се опредјељује, био тога свјестан или не - кренути за Лазаром или не? То је вјечна борба два вјечна становишта - добра и зла. Вапај Јевросиме мајке својему сину Марку, а кроз њега и свјема нама, одјекује кроз вијекове: "Боље ти је изгубити главу него своју огр´јешити душу" у потпуности осликава неподношљиву лакоћу нашег избора. Што човјек ту може изгубити - добија вјечност за пролазност. Ако не сачува душу хоће ли сачувати главу - ко му то може обећати? И ево, још један Видовдан је освануо. У чему нас је затекао? Јесмо ли бољи? Јесмо ли људи великога (не)заслуженога достојанства које нам је предао Свети кнез Лазар и његови јунаци? Јесмо ли Срби? Чувамо ли душе? Или само чувамо главе на раменима? Сва љепота је у томе што на ова питања одговара свако понаособ, нема збирног одговора, нема сакривања иза другога, нема преписивања. Добро нам дошао Видовдане, очињи виде нашијех душа. 🖼 Косовка девојка 🎨 Урош Предић 🖋 ЉЕТОПИСАЦ

Гаврило Принцип виђен приземнијем очима лакеја У једној бањолучкој гостионици од послужитеља сам тражио новине. И даље волим мирис папира, звук окретања страница, додир мекане хартије, која милује прсте и одмара очи од екрана. Листање новина буди свепрожимајући осјећај старијех вријемена кад није било међумријежја и разноразнијех сокоћала. Елем, послужитељ ми је донио новине: Дневни аваз - гласило наше заблудјеле исламизиране браће из Сарајстана и Јутарњи лист - главно гласило непокајанијех сусједа Хрвата. Немојте да вас ово зачуди. Бања Лука има своје необично лице: смјесу отворености и својеврсне наивности која опасно граничи са блесавштином. Није ријетка околност да налетите на хрватске дневне новине по бањолучкијем гостионицама. Будући да немам много вријемена одлучујем се да прелистам Јутарњи лист. Навикао сам да новине читам од задње стране. Тако бјеше и овога пута. Кад, на задњој страни имам шта и да видим. Још један необорив доказ слугерањства нашијех сусједа. Лакејштина прве врсте. Присјећају се својијех старијех издања. Помињу атентат на Франца Фердинанда. Иако ме скоро ништа не може изненадити кад су прекосавски сусједи у питању ипак остадох запањен. Прилажем наречену задњу страну Јутарњег листа као необорив доказ горе написанијех слова. Као наук за свако будуће покољење напомињем да смо само након три године у Загребу дочекани као ослободиоци и да смо им на тацни поклонили слободу за коју се нијесу борили и коју нијесу заслужили. Како да за ово није знала наша тадашња врхушка? Сва наша страдања, борбе, муке, патње, су утопљене у вијер југославенства. Српство, које је крварило на Брегалници, Кајмакчалану, Солунском фронту, је принијето на жртвеник нове државе, Краљивине СХС, убрзо замијењене Југославијом. Србин је сарањен - (по)родио се Југословен. Но, све ово није ствар данашњијех покољења ако су научили поњешто из повијести. Ако нијесу повијест ће се поновити, не као слијепи случај који се мора десити, већма као узрочно-посљеднична свеза непамћења и неучења. Јесмо ли ми што научили не знам, дочим сусједи потврђују како и даље мисле исто као и прије стотину љета. Да је супротно, да ли би се подсјећали своје срамоте? Било како било - срамота остаје довијека. У случају нашијех сусједа срамота и слугерањство имају дугогодишње трајање, у кретању између дочекивања Срба као ослободилаца, до дочекивања Хитлера, па да клањања идолу Њемачкој и НАТО злотворима. Доказ да се сусједи никада нијесу покајали ни за једно (зло)дјело је и ово срамотно подјсћање на лакејштину око атентата на Франца Фердинанда. Оваква лакејштина просто вапије на небо да се прегази као бубашваба. Лакеј нема став. Његова улога је служење другоме. Никад свој. Вјечни затворник туђијех замисли. Он је вјечни Одисеј који никада не долази кући. Безсилни Ахил са тисућу пета. Прометеј, крадљивац туђега пламена. Но, сироти слуга заокупљен како што боље послужиту господара заборавља најважније: кад тад служба се сврши. Тад се слуга отпушта. Тјера се као досадна винска мушица или у најбољем случају се отпушта у свијет го голцијат: ислужени пуж голаћ. На овоме мјесту вриједи подсјетити и на красне ријечи бесмртнога орла српства, владике Рада Томова. „Страх животу каља образ често; слабостима смо земљи привезани, ништава је, него тврда веза. Али тице те су најслабије лови свјетлост лисичијех очих, него орла кријући гледају“. Петар II Петровић Његош 🖋 ЉЕТОПИСАЦ

ПЈЕСМА ОД СТАРИХ СРПСКИХ ПОСЛОВИЦА У лажи су кратке ноге, Изрека је ово стара, Ко год каже лаж је добра, тај се грдно, грдно вара. Јер ко лаже тај и краде, Говорише наши преци, Прије него нешто кажеш, Испеци, па онда реци. Сијед, брадат неки старац, И ово нам једном рече: Свак паметан двапут мјери, Прије него једном сијече. Ко другоме јаму копа, Сам у њу упадне, Лоше сјеме доброј земљи Богатога плода дадне. И не мора бити злато Само ако лијепо сија, Шкрцу сваком у џепу се отровница крије змија. Постоји и неко бољи, Ти се тога увијек сјети, Ниско пада сваки онај Ко веома високо лети. Немој хтјети стално више, Немој завист да те храни, У руци је бољи врабац Неголи голуб на грани. Од мудраца старих, српских, Много можеш ти да дознаш, Добро некад теже видиш, Али зато лако познаш. 📝 Оријана Ливопољац 🖋 ЉЕТОПИСАЦ