Љетописац

На знање свим админима канала! Ако се ваш канал налази на овом списку, или верујете да има шансе да заврши на наредном, допуњеном издању https://t.me/balkanossiper/6723 Затегните мере безбедности на својим чет страницама! На чет канал странице @dobrojutrozemljomoja , која се нашла на списку прослеђене су објаве које могу да се класификују као малолетничка порнографија. Позивам брата админа да то што пре уклони а све остале да отворе још један пар очију за овакве ствари.

Питања: Који су истински показатељи здраве душе? Може ли незнање бити узвишеније од знања? Одговори: Према светом Григорију Палами созерцање Бога, то јест када човек доспе до такве духовне зрелости да созерцава Бога, јесте једини показатељ истински здраве душе. Дакле, показатељ здраве душе је њено очишћење и доспеће до боговиђења. То значи да су болесни сви они, који нису примили таква осијања божанске благодати и који нису доспели до созерцања Бога, макар и на различитим духовним узрастима били. Према томе, душевна болест и здравље имају у оквиру учења Цркве суштаствени и одређени карактер. Врлина је лек за спречавање [превентиву] душевних болести и страсти, које су противприродна дејства душе, „а созерцање (Бога) је плод здраве (душе), будући да је она обличје боготворно". Другим речима, врлине, које се сабирају у нашим напорима да тело подредимо души, а душу заповестима Христовим, исцељују душу, а исцељена душа созерцава Бога. Човек се не обожује „интелектуалним упоређивањем видљивог", него созерцањем Бога. За стицање таквог душевног здравља неопходно је живети у безмолвију [тиховању]. ... Али у чему се састоји безмолвије? Будући и сам безмолвник [тиховатељ], светитељ зна тачно да опише безмолвнички живот. Безмолвије [тиховање] почиње када напустимо „све што је чулима доступно", када се узвисимо „изнад помисли, промишљања, знања па и самога разума" и када стекнемо умна чула, а затим стекнемо незнање, које је узвишеније од знања, то јест када стекнемо духовно познање, које је узвишеније од философског знања. 📚 Влахос, Јеротеј. Православна психотерапија: наука светих отаца. Београд: Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, 2010. стр. 273 🖋 ЉЕТОПИСАЦ

Гдје расте и сазријева зло? Одговор:

Чуј, земљо, ево ја ћу пустити зло на овај народ, плод мисли њиховијех, јер не пазе на моје ријечи, и одбацише закон мој (Јерем. 6, 19)

Видите ли, браћо, где расте и где сазрева зло? Не у крилима Божјим него у мислима људским. У мисли људске зло бива посејано од силе демонске, или од страсти телесних. У мислима људским зло расте, и грана се, и размножава се, и цвета, и листа, и најзад плодове показује. Благовремено Бог опомиње људе, да се тргну од злих мисли својих, како зло не би сазрело у души људској и донело горке и смртоносне плодове своје. ...Ево ја ћу пустити зло на овај народ, говори Господ. Какво зло? Плод мисли њиховијех. То јест: ја ћу допустити само да пожњу оно што су посејали и однеговали; јер зло нити је Моје семе, нити Моја жетва. Зло које ћу ја пустити на безаконе људе, јесте плод мисли њихових. По мислима својим требало је они да цене, какво ће их зло снаћи, као што сејач по семену цени, шта ће имати да жање. 📚 Свети Владика Николај. (2013) Охридски пролог. Глас цркве, Шабац, стр. 390 🖋 ЉЕТОПИСАЦ

НЕПОДНОШЉИВА ЛАКОЋА ЗАВЈЕТНОГА ИЗБОРА Свануо је још један Видовдан. Радосни а страшни дан за сваког Србина. Радостан јер с њиме имамо могућност везати сва наша земаљска ткања за небо. Страшан, јербо смо се успавали. Помало заборавили. Стигао нам, како би нас изнова опоменуо, подсјетио нас на што смо позвани, у небеском шапату казао ко смо. Ако ми не дочекујемо њега он ће увијек и изнова дочекати нас. Није га брига јесмо ли смо спремни или не. Ако спавамо разбудиће нас, ако смо раслабљени окријепиће нас, ако смо залутали на прави пут вратиће нас. Да, такав је наш Видовдан. Ако постоји иједан дан за који се може казати како је сав наш, сав српски, онда је то Видовдан. Шекспиров позив - бити или не бити - је код Србина најјаче присутан управо данас. Од онога првог светолазаревог Видовдана бити Србин више није само припадност једном народу већ вјечни завјет са небом. Од овога дана ријеч Србин је постала чин. Због тежине овога чина многи су отпадали јербо није лако носити такво достојанство. Многи су се исписали, са главе вијенце побацали, и данас то чине, и постају неки други. За нас се Видовдан увијек и изнова рађа као могућност. Могућност и опредјељење постати бољи и вјечни. Цар Лазар и његови ратници су изабрали а ми, хтјели не хтјели, посљедице њихове одлуке живимо и данас. Они су нас опредијелили за небо у борби која никад не престаје. Они су учинили оно што је касније са извора народне душе изрекао Његош - Нека буде борба непрестана; нека буде што бити не може. Видовданско поприште је вјечно. Ова битка се не завршава. Сваки дан, свако од нас се опредјељује, био тога свјестан или не - кренути за Лазаром или не? То је вјечна борба два вјечна становишта - добра и зла. Вапај Јевросиме мајке својему сину Марку, а кроз њега и свјема нама, одјекује кроз вијекове: "Боље ти је изгубити главу него своју огр´јешити душу" у потпуности осликава неподношљиву лакоћу нашег избора. Што човјек ту може изгубити - добија вјечност за пролазност. Ако не сачува душу хоће ли сачувати главу - ко му то може обећати? И ево, још један Видовдан је освануо. У чему нас је затекао? Јесмо ли бољи? Јесмо ли људи великога (не)заслуженога достојанства које нам је предао Свети кнез Лазар и његови јунаци? Јесмо ли Срби? Чувамо ли душе? Или само чувамо главе на раменима? Сва љепота је у томе што на ова питања одговара свако понаособ, нема збирног одговора, нема сакривања иза другога, нема преписивања. Добро нам дошао Видовдане, очињи виде нашијех душа. 🖼 Косовка девојка 🎨 Урош Предић 🖋 ЉЕТОПИСАЦ

Гаврило Принцип виђен приземнијем очима лакеја У једној бањолучкој гостионици од послужитеља сам тражио новине. И даље волим мирис папира, звук окретања страница, додир мекане хартије, која милује прсте и одмара очи од екрана. Листање новина буди свепрожимајући осјећај старијех вријемена кад није било међумријежја и разноразнијех сокоћала. Елем, послужитељ ми је донио новине: Дневни аваз - гласило наше заблудјеле исламизиране браће из Сарајстана и Јутарњи лист - главно гласило непокајанијех сусједа Хрвата. Немојте да вас ово зачуди. Бања Лука има своје необично лице: смјесу отворености и својеврсне наивности која опасно граничи са блесавштином. Није ријетка околност да налетите на хрватске дневне новине по бањолучкијем гостионицама. Будући да немам много вријемена одлучујем се да прелистам Јутарњи лист. Навикао сам да новине читам од задње стране. Тако бјеше и овога пута. Кад, на задњој страни имам шта и да видим. Још један необорив доказ слугерањства нашијех сусједа. Лакејштина прве врсте. Присјећају се својијех старијех издања. Помињу атентат на Франца Фердинанда. Иако ме скоро ништа не може изненадити кад су прекосавски сусједи у питању ипак остадох запањен. Прилажем наречену задњу страну Јутарњег листа као необорив доказ горе написанијех слова. Као наук за свако будуће покољење напомињем да смо само након три године у Загребу дочекани као ослободиоци и да смо им на тацни поклонили слободу за коју се нијесу борили и коју нијесу заслужили. Како да за ово није знала наша тадашња врхушка? Сва наша страдања, борбе, муке, патње, су утопљене у вијер југославенства. Српство, које је крварило на Брегалници, Кајмакчалану, Солунском фронту, је принијето на жртвеник нове државе, Краљивине СХС, убрзо замијењене Југославијом. Србин је сарањен - (по)родио се Југословен. Но, све ово није ствар данашњијех покољења ако су научили поњешто из повијести. Ако нијесу повијест ће се поновити, не као слијепи случај који се мора десити, већма као узрочно-посљеднична свеза непамћења и неучења. Јесмо ли ми што научили не знам, дочим сусједи потврђују како и даље мисле исто као и прије стотину љета. Да је супротно, да ли би се подсјећали своје срамоте? Било како било - срамота остаје довијека. У случају нашијех сусједа срамота и слугерањство имају дугогодишње трајање, у кретању између дочекивања Срба као ослободилаца, до дочекивања Хитлера, па да клањања идолу Њемачкој и НАТО злотворима. Доказ да се сусједи никада нијесу покајали ни за једно (зло)дјело је и ово срамотно подјсћање на лакејштину око атентата на Франца Фердинанда. Оваква лакејштина просто вапије на небо да се прегази као бубашваба. Лакеј нема став. Његова улога је служење другоме. Никад свој. Вјечни затворник туђијех замисли. Он је вјечни Одисеј који никада не долази кући. Безсилни Ахил са тисућу пета. Прометеј, крадљивац туђега пламена. Но, сироти слуга заокупљен како што боље послужиту господара заборавља најважније: кад тад служба се сврши. Тад се слуга отпушта. Тјера се као досадна винска мушица или у најбољем случају се отпушта у свијет го голцијат: ислужени пуж голаћ. На овоме мјесту вриједи подсјетити и на красне ријечи бесмртнога орла српства, владике Рада Томова. „Страх животу каља образ често; слабостима смо земљи привезани, ништава је, него тврда веза. Али тице те су најслабије лови свјетлост лисичијех очих, него орла кријући гледају“. Петар II Петровић Његош 🖋 ЉЕТОПИСАЦ

ПЈЕСМА ОД СТАРИХ СРПСКИХ ПОСЛОВИЦА У лажи су кратке ноге, Изрека је ово стара, Ко год каже лаж је добра, тај се грдно, грдно вара. Јер ко лаже тај и краде, Говорише наши преци, Прије него нешто кажеш, Испеци, па онда реци. Сијед, брадат неки старац, И ово нам једном рече: Свак паметан двапут мјери, Прије него једном сијече. Ко другоме јаму копа, Сам у њу упадне, Лоше сјеме доброј земљи Богатога плода дадне. И не мора бити злато Само ако лијепо сија, Шкрцу сваком у џепу се отровница крије змија. Постоји и неко бољи, Ти се тога увијек сјети, Ниско пада сваки онај Ко веома високо лети. Немој хтјети стално више, Немој завист да те храни, У руци је бољи врабац Неголи голуб на грани. Од мудраца старих, српских, Много можеш ти да дознаш, Добро некад теже видиш, Али зато лако познаш. 📝 Оријана Ливопољац 🖋 ЉЕТОПИСАЦ

Читање Апостола Рим., 80 зач., I, 18-27 Тумачење свештеника Стефана Домушчија Размишљајући о својијем осјећањима, можемо их оцјењивати као добре и лоше. Првима тежимо, а друге настојимо избјегавати. Када библијски писци говоре о Богу, понекад му приписују људска осјећања, укључујући и лоша. На примјер, може се прочитати да се Бог гњеви. Али како је то могуће? Може ли љубав гњевити се? Одговор на то питање налази се у одломку из 1. главе посланице апостола Павла Римљанима, који се данас чита у храмовима за вријеме богослужења.

Зачало 80. 18. Јер се открива гњев Божији с неба на сваку безбожност и неправду људи који држе истину у неправди. 19. Јер што се може дознати за Бога познато је њима, јер им је Бог објавио. 20. Јер што је на Њему невидљиво, од постања свијета умом се на створењима јасно види, његова вјечна сила и божанство, да немају изговора. 21. Јер кад познаше Бога, не прославише га као Бога, нити му захвалише, него залудјеше у својим умовањима, и потамње неразумно срце њихово; 22. Говорећи да су мудри, полудјеше, 23. И замијенише славу бесмртнога Бога подобијем смртнога човјека и птица и четвороножних животиња и гмизаваца. 24. Зато их предаде Бог у жељама њихових срца у нечистоту, да се бешчасте тјелеса њихова међу њима самима; 25. Који замијенише истину Божију лажју, и више поштоваше и послужише твари него Творцу, који је благословен у вијекове. Амин. 26. Зато их предаде Бог у срамне страсти. Јер и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно, 27. А исто тако и мушкарци оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду.

Одломак, који смо данас чули, почиње са тврдњом апостола Павла, који говори о гњеву Божијем, долазећем с неба. Важно је примијетити да се гњев не спушта на саме људе, већ на њихову нечестивост и сваку неправду. Али дори и ако је тако, питање о томе како се Бог може гњевити остаје и даље важеће. Да бисмо на њега одговорили, морамо, прије свега, имати на уму да Библија говори с човјеком на људском језику. Бог Библије, који се у своје вријеме открио Аврааму, Исааку и Јакову, жив је и личносни, премудар и властан... Говорећи све те ријечи, морамо разумјети да све оне само издалека описују Бога, али не објашњавају његову природу. У том смислу, Он је нашем свијету сасвим неприродан и у свом постојању непознат. У својој суштини, то значи да је гњев људско осјећање којијем покушавамо нешто описати. Како то? У чему је онда суштина гњева? Она је у томе да, гњевећи се, противимо се свему што је неправилно и неправедно. У нашем случају, гњев обично прати злоба и окрутност. Међутим, највећи проблем с нашим гњевом је у томе што ми често не можемо тачно рећи шта је истина и који поступак ће бити правилан у одређеном случају. За разлику од нас, Бог - Творац овог свијета савршено зна шта је у гњеву правилно и стваралачки, а шта је рушилачко. Гњевећи се, како видимо, Он се гњеви на зло и нечестивост. Међутим, потешкоћа је у томе што у створеном свијету, зли и нечестиви могу бити само разумна и слободна бића, којима ми - људи - припадамо. Жива и нежива природа развија се у свијету несвјесно и не слободно, па према томе никаква животиња или биљка не сноси одговорност за своје стање. Људи су потпуно кадри бирати и поступати у складу са својијем избором. Штавише, не само поступати, већ и уносити несклад и противрјечје како у свој живот, тако и у живот свијета. Те поступке у данашњем читању апостол повезује с празнином, с потамњивањем срца онијех људи који су одбили поштовати истинитог Бога и умјесто Њега почели поштовати творевине сопственијех руку. Али је задивљујуће како апостол описује Божји гњев: зато их Бог предаде њиховијем страстима, то јест, оставио је људе, да њихове сопствене заблуде буду за њих казна. Дакле, Бог се не гњеви на нас као што се људи гњеве, Он нас воли, али не намеће нам се насилно, чекајући наше слободно обраћање ка Њему. ♨️ Радио Вјера (руски православни радио) 🖋 ЉЕТОПИСАЦ

Нe говори ријечи ни мудре ни луде. За ријеч сам се каткад у животу кајо, За ћутање никад нијесам се покајо.

📝 Свети Арсеније Велики 🖋 ЉЕТОПИСАЦ

Реч православље има двојако значење. Са једне стране означава правилно учење о Богу и свим истинама о човеку и његовом спасењу, а са друге, правилно славословље светог Тројичног Бога. Ова два значења су међусобно тесно повезана. Да би човек могао истински да слави Бога, треба да зна ко је Бог. Ако, нпр. имамо утисак да Бог није Три личности, него да је нека апстрактна идеја, или невидљива сила која свиме управља, онда ће и принето служење бити упућено неком таквом апстрактном Богу. А будући да апстрактни Бог у ствари не постоји, онда је и служење једном таквом Богу апстрактно, нема лични карактер. Свети Јован Дамаскин, у својој Омилији на Преображење излаже ову истину. Само православни славе и празнују, јер је овај празник тесно везан са истинским учењем. „Јер за кога је празник и славље? За кога радост и весеље, ако није за оне који се боје Господа, за оне који служе Светој Тројици...?" Стога у продужетку светитељ наглашава: „За нас (тј. за православне) је празнично весеље и свака радост. За нас је Христос припремио празнике, јер безбожни немају чему да се радују." Радост и празнично весеље припадају хришћанима и то онима који истински верују, а не безвернима. Будући да је служење Богу тесно везано са учењем о Богу, Свети Оци су се јуначки борили да очувају исповедање вере. Ако се исквари вера, исквари се и спасење. Када пропадне вера, онда пропада и љубав и нада и све остале јеванђелске врлине. По мишљењу светог Максима Исповедника вера у Христа рађа страх, страх рађа уздржање, свеобухватно уздржање рађа врлине, то јест наду, трпљење и дуготрпељивост, нада, то јест уздање у Бога рађа бестрашће, а бестрашће рађа љубав. Тако се јасно види да када се исквари вера, одмах се кваре и нестају и све остале врлине и човек не може да стекне истинско бестрашће и истинску љубав. Због тога су се Свети Оци борили за очување вере. Свети Максим поручује: „Очувајмо велики и први лек за своје спасење: добро наслеђе вере." Онај ко поседује непоколебиву веру у Христа „све божанске благодатне дарове поседује сабране у себи", по мишљењу светог Максима. Благочестивост православне вере не огледа се, разуме се, само у речима, него и у начину живота. Јер благочестивост се не састоји од речи, него од дела", каже свети Григорије Богослов. А утврђеност у православној вери даје нам могућност да се спасемо. ...Данас смо, на жалост, сведоци идеологизације православља. Велике истине које су везане за живот постају само идеје којима се домећу толике друге, па се тако хришћанство приказују неуспешним, неспособним и немоћним да одговори захтевима данашњег времена. Православни народ, који има осећај за православље, грози се те идеологизације која нема баш никакве везе са животом. 📚 Влахос, Јеротеј. Православна психотерапија: наука светих отаца. Београд: Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, 2010. стр. 259-260 📷 Богородица Љевишка, натпис ктитора ♨️ благофунд.орг 🖋 ЉЕТОПИСАЦ