Arno Gujon

Српски домаћини на Косову и Метохији никада од нас нису тражили новац. Они су нам се увек обраћали са скромним молбама за помоћ која би им омогућила да живе од свог рада. Зато „Солидарност за Косово“ годинама уназад дели сточна грла породицама на Космету од крава, преко оваца до коза. Све са циљем њиховог економског оснаживања и осамостаљивања. Поклоњена сточна грла омогућавају породицама да производе млеко, сир, кајмак и друге домаће производе, обезбеде храну за своје најближе и остваре додатни приход од продаје.

После ратова деведесетих и мартовског погрома 2004. године, на Косову и Метохији уништено је или тешко оштећено више од 145 српских манастира и цркава. За Србе који тамо живе, православне светиње су место окупљања, духовног укрепљења и један од најважнијих темеља очувања идентитета и опстанка. Зато годинама улажемо у обнову манастира и цркава широм Косова и Метохије, од Високих Дечана, Грачанице и манастира Бањска, до цркве Свете Недеље у Призрену и светиња у Гораждевцу и Липљану. Уз економско оснаживање српских породица, наставићемо да обнављамо и светиње, јер без духовних и културних упоришта нема ни дугорочног опстанка српског народа на Косову и Метохији.

За децу која одрастају у српским енклавама на Косову и Метохији, одлазак на море није обично путовање. Оно је откривање слободе јер нажалост многа деца никад нису напустила своја села. Зато их сваке године током летњег распуста водимо далеко од њихове тешке свакодневнице. До сада смо омогућили да 750 деце са Косова и Метохије први пут види море. Током летовања, деца упознају вршњаке из других средина, уче да пливају, стичу нова пријатељства и проводе дане без ограничења која прате њихово одрастање. Наставићемо ову мисију убудуће, јер свако дете где год да живи заслужује безбрижно детињство и нормалне услове за одрастање.

Бол и љутњу које смо осећали после погрома над Србима на Косову и Метохији 2004. године претворили смо у конкретне акције. Док су многи окретали главу, ми смо 2005. године кренули једним камионом, са школским прибором и играчкама, како бисмо српској деци на Космету улепшали Божић. Тако је настала хуманитарна организација „Солидарност за Косово“. Мој први сусрет са Србијом био је те године у Косовској Митровици. Од тог тренутка почела је мисија која траје и данас.

Живот је пун изненађења! После снимања са иностраном екипом на Калемегдану, пришао ми је један туриста из Француске који ме је препознао. Испоставило се да је он дугогодишњи донатор наше хуманитарне организације, који се заљубио у Србију још 1988. године, када је, као осамнаестогодишњак, први пут дошао у Београд. По сопственим речима, управо је тада открио и део историје Француске – маршала Франше д’Епереа, Споменик захвалности Француској и француско-српско пријатељство... Та љубав га није напустила до данашњег дана, па је сада дошао са супругом како би јој показао земљу коју толико воли и поштује. Сазнао сам и да је сарађивао и писао за Балкан инфо, једини француски часопис који је током ратова деведесетих година писао без пропаганде и указивао на неправду која је учињена Србији. Оснивача тог часописа покојног и легендарног Луја Далмаса сам упознао са 19 година када сам основао “Солидарност за Косово” 2005. године. Подсетили смо се његове улоге у промовисању истине о Србији у француској јавности.

Када сам први пут водио децу са Косова и Метохије на море, прво што им је привукло пажњу није било море, већ лифт у нашем хотелу. Тек тада схватите шта заиста значи одрастати у енклави, без слободе кретања, без могућности да одете чак ни до оближњег града и видите једну вишеспратницу. Зато ово летовање, које организујемо већ петнаесту годину заредом, има много већи значај него што се на први поглед чини. Тамо деца са Косова и Метохије не откривају само море и чари купања, већ осећај слободе.

🇷🇸 Прошле године када су наши волонтери посетили Добротин, једно од највећих српских села на Косову и Метохији, приметили смо да девојчице из КУД-а „Добротинско прело“ нису имале народне ношње у којима би могле да наступају. Вежбале су вредно, чувајући традицију кроз песму и игру, али у тренеркама… Знали смо да морамо да помогнемо. Захваљујући донаторима из Француске којима смо се одмах обраћали за помоћ, успели смо да им недавно поклонимо нове народне ношње. Сада девојчице из “Добротинског прела” могу са поносом да представљају своје село и свој народ на државним и једног дана, сигуран сам, и на међународним смотрама. Ово није хуманитарна помоћ, ово је награда за њихов труд и рад! Пуно среће и успеха желим нашим малим фолклорашима из Добротина.

Дуго су за мене Срби били исти од Војводине до Косова и Метохије, од Републике Српске до Црне Горе. Тек сам касније успео да приметим разлике у говору и акценту али и у обичајима и менталитету. Упркос тим посебностима, сви Срби где год да живе деле заједнички корен, исте вредности и осећај припадности једном народу.

Живот није само економија и бројке. Подједнако су важни осећај сигурности као и вредности на којима почива једно друштво. Србија можда није најбогатија земља у Европи, али она поседује врлине које многе друге земље немају. Зато смо моја супруга Ивана и ја одлучили да баш у Србији оснујемо нашу породицу.

"Арно, јел навијаш за Звезду или за Партизан?" 😀

Верујем да ће Србија и земље Централне Европе, попут Мађарске, Пољске, Словачке и Чешке, имати све значајнију улогу у Европи. То су државе које су остале компактне, које имају здраве економије, јасан правац и одговоре на суштинска вредносна питања. Са друге стране многи у Западној Европи су у великој мери изгубили тај правац и вредности. Ако се то не промени, то би их могло скупо коштати.

Шта мислим о европским вредностима и зашто нису оно што нам намеће политички наратив

Како рушити предрасуде о Косову и Метохији настале током пропаганде деведесетих? Тако што ћемо кроз емоције да објаснимо шта се дешавало и шта се дешава и данас. Када сам видео колико је свет потресло страдање хришћана на Блиском истоку, схватио сам да постоји начин да људима приближимо и оно што се деценијама дешава српском народу на Косову и Метохији. Зато смо на изложбама које смо организовали у Паризу и Цириху повезали те две приче. Пронашли смо уметницу Кетрин Купер из Јужне Африке, која је својим фотографијама бележила страдање хришћана на Блиском истоку. На Косово и Метохију сам је први пут одвео 2016. године преко своје хуманитарне организације, а други пут 2025. године преко Канцеларије за јавну и културну дипломатију. Живела је у српским енклавама, боравила у Високим Дечанима, Пећкој патријаршији и Великој Хочи. Када људи виде те фотографије и чују њену причу, онда разумеју да је рушењу цркава на Блиском истоку претходило рушење више од 150 цркава и манастира на Косову и Метохији.

Сви ми у Србији мислимо да цео свет зна ко је био Никола Тесла. Нажалост, то није случај. Ни у Француској, ни у Америци већина људи не зна ко је био Тесла. А и када знају за њега, често не знају да је био Србин. С друге стране, скоро сви знају ко је Илон Маск јер је тренутно најбогатији човек на планети. Зато смо направили видео на енглеском језику са једноставним питањем: Зашто је Илон Маск своју компанију назвао „Тесла“? Људи су кликнули јер су желели да сазнају одговор, а онда су открили ко је заправо био Никола Тесла, да је био Србин и један од највећих научника у историји човечанства. То је један од креативних начина на који смо дошли до стране публике без великог улагања.

Говорити на руском језику о грофу Сави Владиславићу, и то у Санкт Петербургу, није лак задатак, али је велика част. Управо је из Санкт Петербурга Петар Велики пре више од три века отворио прозор ка Европи, а кроз тај прозор прошао је и наш гроф. Овај Србин из Гацка постао је десна рука Петра Великог и човек који је својим деловањем зближавао Исток и Запад на културном, дипломатском и политичком плану. Нажалост, многи су последњих година покушавали да затворе тај прозор забрањујући руску културу и књижевност. Али ако је гроф успео још пре триста година да приближи Исток и Запад, уверен сам да је то могуће и данас. Гроф Сава Владиславић нам је показао шта значи бити прави Европљанин и православни хришћанин. Зато верујем да његов пример данас може бити важан не само за Србију и Русију, већ и за читаву Европу. Нека нам његов живот и његово наслеђе буду водиља у овим тешким и немирним временима. Вечна му слава и хвала!

Достојевског сам читао на српском језику, а не на француском, јер сам мислио да таквог аутора треба читати на словенском језику и ћириличном писму. Не толико због квалитета превода, колико због духа нарације и самог доживљаја у читању књиге. Да све буде аутентичније. Сада, пошто учим руски језик, поставио сам себи циљ да следећа књига Достојевског коју будем читао буде на изворном руском језику. Морам још много да напредујем, али тај циљ ме испуњава и мотивише да сваког дана помало учим језик Достојевског.

Сећам се једне девојчице коју сам упознао на Косову и Метохији пре више од 20 година током дељења хуманитарне помоћи. У комбију сам пронашао прелепу лутку и одлучио да јој је поклоним. Када сам јој дао лутку, њено лице озарио је широки осмех. Преко преводиоца сам је питао да ли јој се свиђа лутка. Рекла је да јој се свиђа. Потом сам је питао да ли воли да се игра луткама, а она је слегнула раменима и рекла: „Не знам.“ Када сам је упитао како то да не зна, спустила је главу, поцрвенела и рекла нешто што ми је стегло грло када ми је преводилац пренео њене речи: „То ми је прва лутка у животу.“ Слика те девојчице је нешто што је обележило мене и мој пут. Такви сусрети су мале прекретнице у животу. Када ме данас неко пита како то да је један Француз овде међу нама, можда је одговор управо у речима те девојчице изговореним пре 20 година.

У Москви сам се састао са Леонидом Вадимовичем Драчевским, извршним директором Фонда за јавну дипломатију „А. М. Горчаков“, који делује при Министарству спољних послова Руске Федерације. Имајући у виду да се Фонд Горчаков бави јавном и културном дипломатијом, разменили смо искуства и разговарали о конкретним пројектима. Посебно смо се осврнули на програме доласка руских новинара и студената у Србију, као и на могућности за још веће присуство Србије на културним манифестацијама у Руској Федерацији.

Да ли сте знали да без једног великог Србина не би било ни Пушкина, а самим тим ни модерног руског језика? Наиме, гроф Сава Владиславић, Србин родом из Гацка и један од најзначајнијих руских дипломата свог времена, откупио је на истанбулској пијаци робова једног изузетно надареног дечака и поклонио га руском цару Петру Великом како би му омогућио школовање и бољи живот. Тај дечак био је Абрам Ханибал, који је касније постао руски генерал и један од најобразованијих људи свог доба. Његов унук био је Александар Пушкин, песник којег данас сматрамо оцем модерног руског књижевног језика.

Састао сам се у Москви са Станиславом Игоревичем Суровцевим, проректором за омладинску политику и међународне односе на чувеном Московском државном институту за међународне односе при Министарству спољних послова Русије. МГИМО је универзитет на којем се образују будуће генерације руских дипломата. Разговарали смо о могућности да њихове студенте угостимо у Београду, као што смо то већ учинили са студентима Харварда и Сорбоне. Част ми је што ћу, на њихов позив, одржати предавање на јесен. Искористићемо ову прилику да моја посета буде у духу српске културе и представићемо пројекат „Виртуални музеј Србије“, који смо развијали у претходне две године са циљем да Србију приближимо иностраној публици. Договорили смо и приказивање филма о грофу Сави Владиславићу на руском језику за све студенте, као и на српском језику за студенте балканистике.