Arno Gujon

Верујем да ће Србија и земље Централне Европе, попут Мађарске, Пољске, Словачке и Чешке, имати све значајнију улогу у Европи. То су државе које су остале компактне, које имају здраве економије, јасан правац и одговоре на суштинска вредносна питања. Са друге стране многи у Западној Европи су у великој мери изгубили тај правац и вредности. Ако се то не промени, то би их могло скупо коштати.

Шта мислим о европским вредностима и зашто нису оно што нам намеће политички наратив

Како рушити предрасуде о Косову и Метохији настале током пропаганде деведесетих? Тако што ћемо кроз емоције да објаснимо шта се дешавало и шта се дешава и данас. Када сам видео колико је свет потресло страдање хришћана на Блиском истоку, схватио сам да постоји начин да људима приближимо и оно што се деценијама дешава српском народу на Косову и Метохији. Зато смо на изложбама које смо организовали у Паризу и Цириху повезали те две приче. Пронашли смо уметницу Кетрин Купер из Јужне Африке, која је својим фотографијама бележила страдање хришћана на Блиском истоку. На Косово и Метохију сам је први пут одвео 2016. године преко своје хуманитарне организације, а други пут 2025. године преко Канцеларије за јавну и културну дипломатију. Живела је у српским енклавама, боравила у Високим Дечанима, Пећкој патријаршији и Великој Хочи. Када људи виде те фотографије и чују њену причу, онда разумеју да је рушењу цркава на Блиском истоку претходило рушење више од 150 цркава и манастира на Косову и Метохији.

Сви ми у Србији мислимо да цео свет зна ко је био Никола Тесла. Нажалост, то није случај. Ни у Француској, ни у Америци већина људи не зна ко је био Тесла. А и када знају за њега, често не знају да је био Србин. С друге стране, скоро сви знају ко је Илон Маск јер је тренутно најбогатији човек на планети. Зато смо направили видео на енглеском језику са једноставним питањем: Зашто је Илон Маск своју компанију назвао „Тесла“? Људи су кликнули јер су желели да сазнају одговор, а онда су открили ко је заправо био Никола Тесла, да је био Србин и један од највећих научника у историји човечанства. То је један од креативних начина на који смо дошли до стране публике без великог улагања.

Говорити на руском језику о грофу Сави Владиславићу, и то у Санкт Петербургу, није лак задатак, али је велика част. Управо је из Санкт Петербурга Петар Велики пре више од три века отворио прозор ка Европи, а кроз тај прозор прошао је и наш гроф. Овај Србин из Гацка постао је десна рука Петра Великог и човек који је својим деловањем зближавао Исток и Запад на културном, дипломатском и политичком плану. Нажалост, многи су последњих година покушавали да затворе тај прозор забрањујући руску културу и књижевност. Али ако је гроф успео још пре триста година да приближи Исток и Запад, уверен сам да је то могуће и данас. Гроф Сава Владиславић нам је показао шта значи бити прави Европљанин и православни хришћанин. Зато верујем да његов пример данас може бити важан не само за Србију и Русију, већ и за читаву Европу. Нека нам његов живот и његово наслеђе буду водиља у овим тешким и немирним временима. Вечна му слава и хвала!

Достојевског сам читао на српском језику, а не на француском, јер сам мислио да таквог аутора треба читати на словенском језику и ћириличном писму. Не толико због квалитета превода, колико због духа нарације и самог доживљаја у читању књиге. Да све буде аутентичније. Сада, пошто учим руски језик, поставио сам себи циљ да следећа књига Достојевског коју будем читао буде на изворном руском језику. Морам још много да напредујем, али тај циљ ме испуњава и мотивише да сваког дана помало учим језик Достојевског.

Сећам се једне девојчице коју сам упознао на Косову и Метохији пре више од 20 година током дељења хуманитарне помоћи. У комбију сам пронашао прелепу лутку и одлучио да јој је поклоним. Када сам јој дао лутку, њено лице озарио је широки осмех. Преко преводиоца сам је питао да ли јој се свиђа лутка. Рекла је да јој се свиђа. Потом сам је питао да ли воли да се игра луткама, а она је слегнула раменима и рекла: „Не знам.“ Када сам је упитао како то да не зна, спустила је главу, поцрвенела и рекла нешто што ми је стегло грло када ми је преводилац пренео њене речи: „То ми је прва лутка у животу.“ Слика те девојчице је нешто што је обележило мене и мој пут. Такви сусрети су мале прекретнице у животу. Када ме данас неко пита како то да је један Француз овде међу нама, можда је одговор управо у речима те девојчице изговореним пре 20 година.

У Москви сам се састао са Леонидом Вадимовичем Драчевским, извршним директором Фонда за јавну дипломатију „А. М. Горчаков“, који делује при Министарству спољних послова Руске Федерације. Имајући у виду да се Фонд Горчаков бави јавном и културном дипломатијом, разменили смо искуства и разговарали о конкретним пројектима. Посебно смо се осврнули на програме доласка руских новинара и студената у Србију, као и на могућности за још веће присуство Србије на културним манифестацијама у Руској Федерацији.

Да ли сте знали да без једног великог Србина не би било ни Пушкина, а самим тим ни модерног руског језика? Наиме, гроф Сава Владиславић, Србин родом из Гацка и један од најзначајнијих руских дипломата свог времена, откупио је на истанбулској пијаци робова једног изузетно надареног дечака и поклонио га руском цару Петру Великом како би му омогућио школовање и бољи живот. Тај дечак био је Абрам Ханибал, који је касније постао руски генерал и један од најобразованијих људи свог доба. Његов унук био је Александар Пушкин, песник којег данас сматрамо оцем модерног руског књижевног језика.

Састао сам се у Москви са Станиславом Игоревичем Суровцевим, проректором за омладинску политику и међународне односе на чувеном Московском државном институту за међународне односе при Министарству спољних послова Русије. МГИМО је универзитет на којем се образују будуће генерације руских дипломата. Разговарали смо о могућности да њихове студенте угостимо у Београду, као што смо то већ учинили са студентима Харварда и Сорбоне. Част ми је што ћу, на њихов позив, одржати предавање на јесен. Искористићемо ову прилику да моја посета буде у духу српске културе и представићемо пројекат „Виртуални музеј Србије“, који смо развијали у претходне две године са циљем да Србију приближимо иностраној публици. Договорили смо и приказивање филма о грофу Сави Владиславићу на руском језику за све студенте, као и на српском језику за студенте балканистике.

Састао сам се у Министарству спољних послова Руске Федерације састао са Јуријем Валентиновичем Пилипсоном, директором Другог европског департмана, који је надлежан за рад свих руских амбасада у југоисточној Европи. Било ми је посебно интересантно да разменим мишљења о актуелним политичким темама са дипломатом који већ више од три деценије прати прилике на Балкану. Током своје каријере службовао је и у Београду, у време НАТО бомбардовања Србије 1999. године, као и током мартовског погрома над Србима на Косову и Метохији 2004. године.

У Министарству спољних послова Руске Федерације састао сам се са Јуријем Валентиновичем Пилипсоном, директором Другог европског департмана, који је надлежан за рад свих руских амбасада у југоисточној Европи. Било ми је посебно интересантно да разменим мишљења о актуелним политичким темама са дипломатом који већ више од три деценије прати прилике на Балкану. Током своје каријере службовао је и у Београду, у време НАТО бомбардовања Србије 1999. године, као и током мартовског погрома над Србима на Косову и Метохији 2004. године.

🇷🇸🇷🇺Стигао сам у Москву, где сам имао састанак са министром Владе Москве за спољноекономске и међународне односе Сергејем Јевгенјевичем Черјомином. Разговарали смо о плану активности за достојно обележавање 300 година од оснивања Тројицкосавска (Кјахте), јединог града на свету посвећеног Светом Сави Српском. Овај град на граници Русије и Монголије, у данашњој Републици Бурјатији, основао је српски гроф Сава Владиславић, руски дипломата и десна рука руског цара Петра Великог. Тема разговора били су и актуелни пројекти који се реализују између Србије и Русије, како на државном тако и на нивоу градова, са посебним освртом на сарадњу у области културе. Разменили смо мишљења и о могућностима доласка руских новинара у Србију, као и организовању посета руских студената нашој земљи, како бисмо додатно учврстили везе између наших народа.

Петар Велики је из Санкт Петербурга отворио Русију ка Европи. У том историјском процесу значајну улогу имао је гроф Сава Владиславић, Србин из Гацка, човек који је живео у Венецији и другим европским градовима одакле је доносио статуе и друга уметничка дела у руску престоницу. Неколико година касније, постао је један од највећих руских дипломата и мост између Истока и Запада. Нажалост, последњих година сведоци смо покушаја да се тај прозор ка Европи поново затвори кроз забрану руске културе, уметности и књижевности. У овим турбулентним временима треба да се сетимо грофа Саве Владиславића који је својим делима зближавао Исток и Запад. Гроф Сава може да буде узор не само српском и руском народу, већ и целој Европи.

Дубоко сам захвалан игуману и братству Александроневске лавре у Санкт Петербургу на указаној части да се поклоним моштима Светог Александра Невског. Ова могућност се ретко указује и за мене представља велики благослов и посебну част. У Санкт Петербург сам дошао поводом одавања почасти грофу Сави Владиславићу, десној руци руског цара Петра Великог. Као државна делегација, први пут смо положили венац на његов гроб у Благовештенској цркви, где је сахрањен тик уз олтар. Посебну симболику носи чињеница да се изнад тог места налазе мошти Светог Александра Невског, једног од највећих руских војсковођа и најпоштованијих светитеља. Током посете одржана је и премијера документарног филма на руском језику о грофу Сави Владиславићу. Филм је приказан у једном од најстаријих биоскопа у Русији.

Синоћ смо премијерно приказали филм о грофу Сави Владиславићу у пуној сали “Родине”, једног од најстаријих биоскопа Санкт Петербурга. Филм, који је синхронизован на руски језик, прати живот и дело великог Србина из Херцеговине, руског дипломате и десне руке руског цара Петра Великог. Гроф Сава Владиславић је оставио дубок траг у руској историји уцртавши и данас важећу границу између Русије и Кине, основао је једини град посвећен Светом Сави Српском - Тројицкосавск, данашњу Кјахту која се налази на граници Русије и Монголије. Веома ми је драго што су синоћ на премијери били представници тог града као и представници Министарства спољних послова Руске Федерације и Владе Санкт Петербурга и што је руска јавност одлично реаговала на филм. Многи у Русији су чули за грофа Саву Владиславића али мало ко зна из ког народа је потекао. Због тога смо ми ту да испричамо причу о њему и да кажемо да је српске горе лист. Иако је прича о нашем грофу била помало заборављена ми је поново стављамо у први план.

Синоћ смо премијерно приказали филм о грофу Сави Владиславићу у пуној сали “Родине”, једног од најстаријих биоскопа Санкт Петербурга. Филм, који је синхронизован на руски језик, прати живот и дело великог Србина из Херцеговине, руског дипломате и десне руке руског цара Петра Великог. Гроф Сава Владиславић је оставио дубок траг у руској историји уцртавши и данас важећу границу између Русије и Кине, основао је једини град посвећен Светом Сави Српском - Тројицкосавск, данашњу Кјахту која се налази на граници Русије и Монголије. Веома ми је драго што су синоћ на премијери били представници тог града као и представници Министарства спољних послова Руске Федерације и Владе Санкт Петербурга и што је руска јавност одлично реаговала на филм. Многи у Русији су чули за грофа Саву Владиславића али мало ко зна из ког народа је потекао. Због тога смо ми ту да испричамо причу о њему и да кажемо да је српске горе лист. Иако је прича о нашем грофу била помало заборављена ми је поново стављамо у први план.

Данас сам у Александроневској лаври у Санкт Петербургу положио венац на гроб грофа Саве Владиславића. Овај Србин родом из Гацка, био је велики руски дипломата и десна рука Петра Великог. О његовом угледу говори чињеница да се његов гроб налази тик поред олтара Благовештенске цркве. И зато ми је посебна част, што смо као државна делегација, први пут положили венац на његов гроб и одали почаст овом великом Србину.

Изузетно пријатан и продуктиван састанак са чланом Владе и председником комитета за спољне везе Санкт Петербурга Јевгенијем Дмитријевичем Григорјевом. После представљања пројеката које смо већ реализовали у Русији у циљу промовисања Србије у Русији, разговарали смо о конкретним пројектима које бисмо могли заједно са градом Санкт Петербургом да реализујемо у наредном периоду на културном, медијском и образовном нивоу. Срећан сам што сам имао прилику да разговарам са њим на руском, који тренутно учим, а он са мном на француском језику, који је студирао на Санктпетербуршком државном универзитету. Одушевљен са његовим познавањем српске културе и историје. Када сам му поклонио калиграфски фрагмент Мирослављевог јеванђеља, једне од наших најзначајнијих књига, већ је знао много о њеном значају и месту које заузима у српској и светској културној баштини.

Београд је за мене град таман по мери. Има све што можете да нађете у великим европским градовима, али је задржао свој дух, свој менталитет и начин живота. Док су многе светске метрополе све несигурније и све више личе једна на другу, Београд је безбедан за живот и задржао је своју посебност захваљујући људима који у њему живе. Управо зато сам овај град изабрао за живот и за одрастање своје деце.