ГРАФИТИ - GRAFFITI

РАТНИ ДАНИ Када су Немачка и Италија заједно са савезницима априла 1941. напали Краљевину Југославију, Владо Шипчић није оклевао већ се исти дан пријавио добровољно у касарну у Пљевљима, желећи да заштити свој народ од агресора и окупатора. Крајем априла 1941. када је територија југославенске краљевине окупирана и подељена на Жабљаку су се појавили комунисти са Мошом Пијадом на челу који нису се ставили на браник отаџбине, већ су чекали погодан моменат да изведу социјалистичку револуцију. Како на Дурмитору и околини у јуну 1941. још није било великих сукоба то је Владе Шипчић отишао са Пивљанима у Херцеговину које је предводио Спасоје Дакић, гдје су текле реке србске крви од фашистичке руке (хрватске Усташе и домобрани), не би ли зауставио те крволочне покоље од Павелићевих монструма. Средином јула 1941. када су квинслишке снаге у Црној Гори прогласиле независност под италијанским патронатом, се подиже устанак, који је допринео да се скоро читава ослободи од окупатора, али само за кратко, јер је већ у августу 1941. окупаторима стигло велико појачање, па се устаници повлаче у планине. Комунисти су успели у зиму 1941-1942 да створе оружане снаге, те да изведу прву фазу социјалне револуције, а одмах потом и другу у лето 1942. када су очекивали да ће им доћи Црвена армија у помоћ. Тако су се на својим територијама често сурово обрачунавали са класним и "народним" непријатељима, између осталих и са Владиним рођацима. Очева погибија Владов отац Митар Шипчић је убиjeн 1943. годинe у Жaбљaку, у врeмe „пaсjих гробaљa” зaто што ниje знaо гдje му сe нaлaзи син. Једно јутро, у праскозорје, упадају комунисти у кућу Митра Шипчића, вежу на спавању Митра, његовог сина Влада и Митровог брата Драга и одведу их са собом на Жабљак. У затвору су Шипчићи уз друге Србе, били мучени од стране комуниста и на крају одређени за стрељање као „великосрбски хегемонисти“!? Митар и Драго су се у тамници договорили да када их поведу у ноћ на стрељање, скоче на стражаре и омогуће Владу да побегне и спасе се. То се и десило. Владо бежи у мрак, а отац му и стриц гину у рвању са комунистима. Владо је био чврсто решио да им се свети док је жив и то је врло ефикасно и брутално спроводио. Разоружао је и скинуо до гола прву партизанску патролу која је кренула да га тражи и пустио их уз поруку комунистичким комесарима да ће крваво платити за смрт његовог оца и стрица. ГРАФИТИ

Владов отaц Митaр Шипчић je био учeсник Балканских ратова 1912-1913, али и Првог светског рата за ослобођење србског народа од османлијских, аустро-угарских и бугарских завојевача, као и стварање прве јужнославенске државе на Балкану. У својој борби за опстанак након Другог свјетског рата, Владо је знао и за љубав. Верио је био девојку Ану Војиновић са Жабљака, надајући се да ће једном моћи засновати брак и створити породицу. Због те љубави, Војиновићи са Жабљака су жестоко пострадали од комуниста. ГРАФИТИ

ЖИВОТОПИС Влaдимир Владо Шипчић je рођeн 12. маја 1924. годинe нa Дурмитору у сeлу Мaлa Црнa Горa, које је у то време припадало Плужинама, гдe и дaнaс живe Шипчићи, коjи водe порeкло из плeмeнa мaлeшeвског воjводe, коjи je био вeлики воjводa у XIII вeку. Влaдо Шипчић je имaо четири брaтa: Михajло, Жaрко, Симо, Рaдоje и једну сeстру Видосaву. Мала Црна Гора се налази на западним обронцима Дурмитора између величанствених кањона Таре и Сушице у врло неприступачном, али прелепом пределу Балкана. Мештани тог села су били типичан пример динарског типа Срба – врло правдољубиви и ратоборни, а физички јаки. Сурови услови живота су у Пивским планинама створили веома снажне и духовно чисте људе. Живело се вековима у складу србске традиције са вером у Господа. Владо Шипчић је био оличење витеза из средњовјековне Србије, висок, корпулентан, вешт и ментално веома јак. Мозак му је брзо радио и то му је много пута спасило живот. Имао је плаве очи и плаву косу. Још као дечак је показивао склоности ка ратничком позиву, те је рано научио од старијих како да барата оружјем. Увек је бранио слабије, а јачима је узвраћао без обзира на последице. По пивским селима се причала легенда да је Владо Шипчић знао убити пушком орла док је у лету. На зборовима где су била надметања младића у бацању камена са рамена или вучење конопца, рвање, није му било равног. Завршио је основну школу, иако за књигу није превише марио... Када је стастао за средњу школу, он је одустао не желећи да изгуби слободарски живот дурмиторског горштака. ГРАФИТИ

ВЛАДИМИР ШИПЧИЋ, СОКО СА ЖАБЉАКА Владимир Владе Шипчић је био официр Југославенске Војске у Отаџбини током Другог светског рата, а касније одметник кога су брозове комунистичке власти прогласиле за "Непријатеља бр. 1". Ратовао је на тромеђи Рашке, Црне Горе и Босне, али је одлазио и у Херцеговину да брани србски народ од усташа. Тако је привукао велику пажњу народа јер је бранио нејач и дијелио сиротињи колико год је могао. Није желео да напусти домовину и оде са осталим четницима у избеглиштво, него је остао на свом Дурмитору где је провео године скривајући се по шумама и пећинама, доводећи комунистичке послушнике до лудила јер нико није могао да га нађе, а сам Владе Шипчић је долазио на њихове забаве, вашаре, зборове, кад год је хтео. Тада је настајала паника. Званична верзија о његовој погибији каже да је Владе погинуо приликом покушаја хапшења у околини Пљеваља 29. јула 1957. године. Међутим, како нико од његових најближих није видео његов леш нити је ико могао са сигурношћу да потврди да је он заиста убијен, остала је сумња у веродостојност званичне изјаве о Владимировој смрти. О њему су испеване бројне јуначке пјесме србских гуслара, а његов рођак Радоје Шипчић је објавио 1984. године књигу на његовом животу. Био је и остао витез Дурмитора и последњи краљев војник у отаџбини. Осветник са Пивске планине. Човек који је још у раној младости за живота постао мит и легенда, а за србске непријатеље страх и трепет. ГРАФИТИ

12. мај 1924. На Жабљаку, је рођен херој новог доба - Владимир Шипчић, официр Југославенске Војске у Отаџбини, а касније посље Другог светског рата одметник кога су комунистичке власти прогласиле за Непријатељем бр. 1. Бранио је србску нејач у Херцеговини, Рашкој, Босни и Црној Гори. Народ га је доживљавао као легенду. ГРАФИТИ

У сусрет празнику Светог Василија доносимо вам кратак видео његовог пута кроз Херцеговину.

#православље@channelgraffiti ГРАФИТИ

Српска православна црква данас обележава Светог Василија Острошког Чудотворца. Овај празник, у црквеном календару обележен црвеним словом, многи верници узимају за крсну славу. #православље@channelgraffiti ГРАФИТИ

СРПСКИ ДУГ ХРИСТУ-СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ #православље@channelgraffiti ГРАФИТИ

Пренос моштију Светог Василија Острошког Препоручујемо!!! #православље@channelgraffiti ГРАФИТИ

Српска премијера филма „Свети Василије Острошки. Књига чудеса“ у Руском дому у Београду 12. маја у 18 часова са српским титловима! Нови филм познате руске православне новинарке Анжелике Кареткине биће премијерно приказан на дан Светог Василија! Улаз слободан! Добро дошли! ГРАФИТИ

Жртве су из бунара извађене и сахрањене тек по окончању Другог светског рата, 1946. године. На месту страдања био је подигнут споменик у виду мајке са дететом у наручју, који је срушен током ратова деведесетих и до данас није обновљен. #усташе@channelgraffiti ГРАФИТИ

Драгица Милановић из Слобоштине сведочила је да су жртве у бунаре бацане само у доњем вешу, а да је са њих скинута сва вреднија одећа, сатови или накит.

До цркве ме је спроводио један омален усташа. Био је млад и није био много виши од пушке. Мог деду Илију прислонили су уз стабло трешње, наслонили му пушку на прса и упитали га где жели да пуцају. Тад сам знала шта ће бити са нама. Наредили су да легнемо на земљу. Пуцали су по нама. Мене, срећом, нису погодили. Одједном је неко дете заплакало, а усташа је повикао „Види, нечије копиле је остало живо. Сад ћу ја тебе!“ Почели су нас вући за ноге и руке до неког јарка. Лежала сам више од два сата испод мртвих на хладној земљи.

#усташе@channelgraffiti ГРАФИТИ

За узроцима смрти трагало се тек по завршетку Другог светског рата 1946. године, када су жртве ексхумиране и сахрањене. Утврђено је да је код већине смрт наступила гушењем, јер су живи бацани у бездан, једни на друге.

Злочине над Србима усташе нису прикривале када су их чинили, негде у „дивљини“. Али, у Славонији су своје трагове, колико год су могли, тајили због Немаца и осталог света да не би компромитовали „цивилизацијска и демократска начела“. То што је за место злочина одабрана Слобоштина, није случајност. Она је од давнина седиште православне парохије и центар политичких, културних и привредних догађаја у овом крају. Ту су свакодневно долазили и мештани околних села.

#усташе@channelgraffiti ГРАФИТИ

Сећање на овај злочин од заборава чувају чланови Удружења Славонаца – Славко Симеуновић, Јован Милиновић, Радомир Купрешанин и Чедо Протић, који, за „Новости“, преносе потресна сведочења предака који су преживели масакр у Слобоштини.

Усташки војници НДХ поделили су жене, децу и старије у три групе. Прва је одведена у двориште Пере Станковића, друга испред цркве, а трећу су сместили код Николе Купрешанина. У сваком дворишту налазио се и бунар, а у парохијском су била два. Шеснаестог августовског дана започео је усташки крвави пир. Због врућине, поскидали су црне кошуље и бацали нејач у бунаре. Затрпавали су их опекама, земљом и бетоном. Све који су им дошли под руку заклали су, угушили и сакрили под земљу.

#усташе@channelgraffiti ГРАФИТИ

У пет бунара у најстрашнијим мукама скончало више од 1.360 Срба. Жртве ексхумиране и сахрањене тек по завршетку Другог светског рата, 1946. године ГОЛИ до појаса, усташе су целог дана бацале жене, децу и старце у бунаре, затрпавале их опекама, земљом и бетоном. У пет бунара у славонском селу Слобоштина у најстрашнијим мукама скончало је више од 1.360 Срба. Овај монструозни усташки злочин догодио се 16. августа 1942. године надомак Славонске Пожеге у Хрватској, када су војници НДХ под командом злогласног Макса Лубурића убили 1.368 голоруких Срба из славонских села Црљенци, Дежевци, Копривна, Кујник, Пасиковци, Подсреће, Расна, Слобоштина, али и несрећника из поткозарских села, који су на ово стратиште доведени из логора Јасеновац. #усташе@channelgraffiti ГРАФИТИ

ПОЖЕГА – У селу Слобоштина код Пожеге, у западној Славонији, разбијена је спомен-плоча постављена у знак сећања на 1.368 жртава фашистичког терора, које су усташе убиле августа 1942. године и бациле у бунаре овог села. Како преносе хрватски медији, полиција трага за непознатим починиоцем или више њих који су оштетили плочу на спомен-гробљу у Слобоштини. Плоча је била посвећена жртвама једног од најстрашнијих усташких злочина у овом делу Славоније. Према подацима које је објавило Заједничко веће општина из Вуковара, на том месту сахрањено је 1.368 жртава, од којих је 1.165 било са Козаре, а 203 из околине Пожеге. Међу убијенима је било и 50 деце, старости од шест месеци до 14 година. #усташе@channelgraffiti #вестисрбија@channelgraffiti ГРАФИТИ

Саборни Храм у Зворнику... #православље@channelgraffiti ГРАФИТИ

На слици се налази један од два тенка Т-55 који су на данашњи дан, 10. маја 1999. године, извели невероватан војни подвиг када су успели да се попну на сам врх Кошара и помогну војсци у разбијању терориста који су продирали на границу. Успели су да се попну, изврше задатак а затим безбедно сиђу са врха, све то уз константно гађање минобацача из Албаније и дејства НАТО авијације из ваздуха! Био је то први и једини пут да је у бици на Кошарама употребљена техника. #кошаре@channelgraffiti ГРАФИТИ

Током ноћи између 10. и 11. маја 1999. године НАТО авијација је бацила забрањене касетне бомбе на војнике Војска Југославије који су нападали позиције ОВК испод Раша Кошареса, убивши 8 војника и једног официра, а ранивши преко 40. То је омогућило терористима да одбију снаге Војска Југославије са те позиције на почетну. #кошаре@channelgraffiti ГРАФИТИ

11. мај 1999. Министар одбране Републике Српске генерал Манојло Миловановић изјавио је да авиони НАТО у нападе на СР Југославију полећу и са аеродрома у БиХ и Хрватској. #милосрднианђео@channelgraffiti ГРАФИТИ