1/3
НИСАМ НЕШТО АЛ' САМ СРБИН
1984 године послије Олимпијаде у Сарајеву, сазнао сам да сам Србин. Нису хтјели да се играју са мном и говорили су ми да сам Србо. Нисам знао шта је то и уплакан сам дошао кући. Имао сам само четри године.
Када сам испричао ђеду и баби због чега плачем, сјели су ме и објаснили. Ђед је то урадио просто и рекао да ми нисмо као они и да су они издали Бога. А Бог се у нашиј кући поштовао и за мене је био нешто велико, јер му се ђед молио сваки дан, те ми је доста тога постало јасно. Спремио се ђед Драго тај дан и отишао код комшија. То је зауставило њихове прозивке на неко вријеме.
Пошто сам са три године научио читати и писати ђед ми је већ сутра дан исписао на папиру епску пјесму о Боју на Косову. Баба ми је причала приче о том нашем Косову, Цару Лазару, Милошу Обилићу, Косанчић Ивану, Топлици Милану, Влатку Вуковићу, браћи Југовићима и старом Југ Богдану. Причала је о Светом Сави и о Светом Краљу Милутину, Цару Душану. Говорила је да се Краљ Твртко задњи одржао и како смо до Краља Александра у Босни робовали Турцима и Шваби. Сјећам се да ми је рекла да је најпаметнији Србин Његош и да кад порастем морам да читам шта је он писао. Те како је Србија васкрсла од Карађорђевог мача и Милошеве мудрости.
Причала је баба и о свом оцу, који је друговао са Јованом Принципом братом од Гаврила и како је због тога ухапшен, те послат на руски фронт. А онда се предао Русима и војевао на Добруџи, те бродом дошао на Солун. Говорила је да је прађед Јовица гонио Швабу све до Беча и дошао кући годину дана након рата, баш, кад су му на гробљу давали чедрдесет дана. Помињала је наше ратнике, Војводу Степу, Живојина Мишића и остале српске војсковође, те у мени будила тим причама неки понос. Упамтио сам да је причала да је прађед Јовица плакао као мало дјете кад се прогласила Југославија и говорио да то није Југославија, већ Стрмоглавија. Те да он и комшија Хусеин не могу имати иста права. Причала ми је и о њеном брату Станиши, који је погинуо у Игману као четник са 18 година.
Добро сам памтио све те приче и стало наваљивао да ми се поново причају. Некако је моје дјечије срце играло од тих прича и никад више нисам осјетио неку нелагодност што сам Србин. А већ за Св. Николу те исте године, пјевао сам наше српске пјесме са ђедом и његовим рођацима. Ђеду и баби је то било посебно драго. Мало послије тога ђед ме је научио једну кратку молитву и заједно смо се помолили Богу пре иконом Светог Николе и то је постало обавезно у мом тек започетом животу. Од свега тога највише ми је сметало то што сам све то морао да кријем. Баба је рекла да о томе само у кући причамо и да пред комшијама и другом дјецом о томе не говорим. Чак се и тата љутио што у кући србујемо, јер није ми вјеровао да могу о томе да ћутим.
А ћутао сам све док учитаљ Илија у првом разреду није рекао, да смо сви ми Југословени. Тада сам устао и рекао да сам ја Србин. Југославију нисам волио од оног дана када ми је баба испричала да је прађед Јовица Југославију звао Стрмоглавијом. Позвао је тату у школу и то се заташкало на неко вријеме. Први озбиљан инцидент се десио кад смо учили о Игманском маршу и када сам рекао да су то лажи и да је Игман четничка планина. То сам знао, јер баба ми је причала о четницима у Игману, који су превели партизане преко Игмана. Баба је знала све о рату у нашем крају и Станишина смрт је био њен никад зарасли ожиљак на срцу. Тата је опет морао у школу, а када се вратио добио сам батине и посвађали су се он и баба. Баба ми је сутра дан признала да јој је драго због тога што сам урадио, али, замолила ме, да то више не радим. Послушао сам је и у школи нисам више радио такве ствари и једино је учитељ рекао тати да му је чудно што како супер ученик на такмичењу Титовим стазама револуције ништа не покажем. Намјерно нисам тачно одговарао. Баба и ја смо мрзили Тита. А српство је за мене постало нешто најважније у мом дјечијем животу.
наставак у коментару
📱 Бојан Вегара, написано у августу 2023.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
|
@evroaz|
@evroazp |