Ц-222

Било како било, Срби су тог врелог видовданског јутра изашли пред Турке у поретку који је у себи садржао једноставну, па самим тим, предвидљиву формацију и стратегију. Лазар је био у центру, са оклопном коњицом која је бројала најмање 3000 ратника. Другу линију борбеног поретка чинила је пешадија. Вук Бранковић је са својим оклопницима стао на десно крило, а заповедништво над левим крилом пало је на Влатка Вуковића. Према неким грубим проценама, отприлике 40.000 Турака на 30.000 Срба. Насупрот Лазару био је центар турске војске у чијој средини је био емир Мурат окружен јаничарима. На левој страни, насупрот Вука је био принц Јакуб, а на десном крилу принц Бајазит. Битку су, по свој прилици, почели турски стрелци. Они су засули стрелама прву српску линију у којој су били оклопници. Иако то није имало много ефекта, нити је нанело Србима иоле озбиљније губитке, тај маневар је нагнао српску коњицу на покрет. Тактика борбе оклопљених коњаника била је једноставна. Велики јуриш на непријатеља чији би учинак практично одлучио и битку. Лазар је ставио на главу свој шлем са биволјим роговима и наредио покрет. План је био да се Турци сатру у одлучујућем и јаком удару коњице. У неким (претежно турским изворима) пише да су Турци прозрели ову српску намеру те иза прве линије ископали ровове у које су поставили наоштрено коље. Коњи српских оклопника су ту упали и поломили ноге, тако да је први удар био ублажен. Међутим, то им изгледа није много помогло. У центру је Лазар имао почетни успех, док се Влатко Вуковић на десном крилу слабо показао против Бајазита и његових искусних трупа. Косовска битка се углавном (нетачно) приказује као судар двеју војски где су Срби имали почетни успех, а онда је Милош пробуразио Мурата, кнезу Лазару коња убише, па Бајазит преузима вођство над турском армијом и добија битку. У међувремену придави брата, чисто да се осигура. Након тога се свети српском кнезу и његовим великашима тако што их скрати за главу. Вук Бранковић је, наравно, већ негде код Приштине. А Мајка Југовића добија лоше вести тако што јој их саопште два гаврана. Марко Мрњавчевић, иако турски вазал, такође је хтео да се туче са Турцима на Косову, али је закаснио. У ствари, српска војска је била прилично успешна против Мурата и његове силне ордије. Толико, да се та велика армија није могла дуго опоравити од пораза који су доживели на Косову. Први удар оклопника у Муратов центар је страшно уздрмао Турке. Штавише, сасвим је могуће да је у њему управо настрадао сам султан. Верзија у којој Обилић без икаквих проблема улази у његов шатор, па још и наоружан, и успева да га убије наочиглед свих његових везира, сеиза, телесне гарде… мало је вероватна. Пре ће бити да је тачнија верзија у којој су српски витезови направили клинасту формацију, сличну оној коју је употребио Александар Македонски у бици код Исе, и да су пробили турски центар све до емировог шатора. Тамо је неко од витезова (Обилић) погодио Муратовог коња копљем, оборио га, а онда му пресудио мачем. Оно што није успело српским витезовима, а било је од исконске важности, јесте да оборе султанову заставу, онако како је то урадио Душан Силни са стегом бугарског цара у бици код Велбужда. У метеже и ковитлацу битке то можда и није било могуће. Бајазит или неки од Муратових бегова лукаво сакрива султаново тело и наставља са борбом. Ово је веома битно јер за турску војску је султан персонификација Алаха на земљи и ако падне, тј. буде убијен, онда било каква борба нема смисла јер је то порука директно са неба и казна за неименоване грехове. #Видовдан