Зборашка Омладина

„Велики је број честитих грађана који су се помирили давно с мишљу да политика нема везе са моралом. Нас не чуди то толико. Много више нас чуди како после тога могу мирно да спавају. Јер политика је, у ствари, управљање државном и народном судбином. Честити људи брижљиво управљају својом имовином, нежно подижу своју децу, родољубиво испуњавају своје дужности према домовини. Тим својим бригама и нежностима испуњавају цео свој живот и сваки дан у њему. Али државна и народна судбина су много веће ствари, јер све њихове бриге и нежности, ако држави и народу буде пошло рђаво, слистиће, као стихија, зла коб док се оком трене.” Димитрије В. Љотић Цео чланак: https://zboraskamisao.blogspot.com/2024/05/blog-post.html?m=0

Синоћ је у склопу четвртог Монтаговог сајма књига који се јуче и данас одржава у Клубу 451, уприличена промоција нашег издања књиге протојереја Димитрија Васиљенкова, „У рату". Књигу и данас, другог дана сајма, можете купити у Клубу. „Морални хришћански закон, осуђује не борбу са злом, не примену силе у односу на носиоца зла, па чак ни лишавање живота као крајњу меру, него злобу људског срца, жељу за понижењем и погибијом било кога... Концепт 'Москва – Трећи Рим' не треба да се посматра као мегаломанија, нити као поткрепљење 'московског империјализма'. Већ као есхатолошки осмишљено убеђење, у чијој основи леже идеје преузете из средњовековне Византије... Сваки човек изграђује свој живот или на чврстој основи Божијег закона или на песку лажи. И у ратном подухвату он или се утврђује Богом или се надахњује својом самоћом, која се утврђује на свакаквим идејама и наукама, које обилно предлажу 'анђели таме'. Чиме дише заједница, тиме живи и њена армија..." протојереј Димитрије Васиљенков, „У рату"

Tо што Србима данас суди модерни глобални Синедрион, то је још једна историјска потврда вредности србског народа који је већ деценијама велики трн у оку мондијалистичком амтихришћанском поретку. Иако смо као народ данас, далеко од духа и идеала наших светих и славних предака, иако смо под вишеструком окупацијом, ипак не дајемо мира глобалистичким злотоворима. Ми смо у њиховим очима, симбол оне Европе коју они затиру и носиоци Христове истине. Стога, ова УН Резолуција је дар од Бога, јер то што су белосветски зликовци са Запада, њихове марионете на Истоку и исламски екстремисти против нас, то је доказ да вредимо као народ. Тај прогон јесте наш крст који треба поносно да носимо. Јер то је крст Православља и крст одбране нашег сопства. То је бунт против изопаченог глобалистичког лажног раја и знамење наше будуће и вечне победе! Живела Србија! Христос васкрсе!

Наши братья сербы из организации «Народная патрола» отлавливают сторонников РДК (организация признана террористической и запрещена в РФ) в Белграде. Кроме этого, не остаётся без внимания и «творчество» свидомых на улицах города. Так, надпись «РДК вперёд» превратилась во «Вперёд РИД» (Русское имперское движение). Ранее сербы отобрали бело-сине-белый флаг у сторонников украинских сепаратистов и отправили в Имперский легион. Теперь он занимает своё место на выставке трофеев в «Партизане».

https://youtu.be/GJbb0oDRa9o?feature=shared Свети Кирил и Методије Равноапостолни Браћа рођена, родом из Солуна, од родитеља знаменитих и богатих, Лава и Марије. Старији брат Методије као официр проведе десет година међу Словенима (македонским) и тако научи словенски језик. По том се Методије удаљи у гору Олимп и предаде монашом подвигу. Ту му се придружи доцније и Кирил (Константин). Но када хазарски цар Каган потражи од цара Михаила проповеднике вере Христове, тада по заповести царевој ова два брата буду пронађени и послати међу Хазаре. Убедивши Кагана у веру Христову, они га крстише са великим бројем његових доглавника и још већим бројем народа. После извесног времена они се врате у Цариград, где саставе азбуку словенску од тридесет осам слова, и почну преводити црквене књиге с грчког на словенски. На позив кнеза Растислава оду у Моравску, где веру благочестиву распростреше и утврдише, а књиге умножише и дадоше их свештеницима, да уче омладину. На позив папе оду у Рим, где се Кирил разболе и умре 14. фебруара 869. године. Тада се Методије врати у Моравску и потруди се до смрти на утврђењу вере Христове међу Словенима. По његовој смрти - а он се упокоји у Господу 6. априла 885. године - ученици његови, петочисленици, са светим Климентом као епископом на челу, пређоше Дунав и спустише се на југ, у Македонију, где, из Охрида, продужише међу Словенима посао, започети Кирилом и Методијем на северу. (Охридски пролог)

Већ деценијама, атлантисти и исламисти заједнички спроводе театралну пропагандну лакрдију, којом обасипају јавност серијама лажи и монструозних конструкција, панично избегавајући сваку аргументовану полемику која би имала за циљ да утврди истину о ратним догађајима у Сребреници и средњем Подрињу. Јер управо је мит о наводном сребреничком геноциду над „бошњацима“, један од главних стубова пропагандне машинерије антисрбизма и један од неизоставних симболичких обележја евроунијатске србофобије и мондијалистичке индоктринације. Са становишта озбиљне и аргументоване анализе о догађајима у Сребреници, написано је пуно, али сви гласови истине махом наилазе на зид медијског ћутања. Лажи србомрзаца, којима се настоји да се број убијених муслимана многоструко повећа, и та убиства потпуно изваде из контекста ондашњег оружаног сукоба, једино је пожељно штиво за исламисте и атлантисте - ђавоље слуге, које уједињује мржња према Христовом лику. Лику који сија кроз повест и сопство победничке и јуначке србске нације.

Већ деценијама, атлантисти и исламисти заједнички спроводе театралну пропагандну лакрдију, којом обасипају јавност серијама лажи и монструозних конструкција, панично избегавајући сваку аргументовану полемику која би имала за циљ да утврди истину о ратним догађајима у Сребреници и средњем Подрињу. Јер управо је мит о наводном сребреничком геноциду над „бошњацима“, један од главних стубова пропагандне машинерије антисрбизма и један од неизоставних симболичких обележја евроунијатске србофобије и мондијалистичке индоктринације. Са становишта озбиљне и аргументоване анализе, о догађајима у Сребреници написано је пуно, али сви гласови истине махом наилазе на зид медијског ћутања. Лажи србомрзаца, којима се настоји да се број убијених муслимана многоструко повећа, и та убиства потпуно изваде из контекста ондашњег оружаног сукоба, једино је пожељно штиво за исламисте и атлантисте - ђавоље слуге, које уједињује мржња према Христовом лику. Лику који сија кроз повест и сопство победничке и јуначке србске нације.

У исто време док издајник Косова - Александар Вучић, у Њујорку глуми родољуба (иако његов став у вези дешавања у Сребреници 1995. године, одступа само козметички а не суштински од србомрзачког наратива), у Србији ступају на снагу накарадне законске одредбе о „родно сензитивном језику".  Осим што кидишу на србски језик, ове законске одредбе убацују у јавни дискурс изопачени појам „рода", који нема никакве везе са србском речју „род", која се традиционално користи и као синоним за пол (мушки и женски) и сходно томе, има употребу и у граматици.  Међутим, наметањем наказних мондијалистичких идеја и схватања, појављују се антитрадицијске и антинаучне идеје о разлици између полног и родног идентитета. Ту се измишља и постојање некаквих међуполова и сличних бесмислица. Уводе се и речи „родна равноправност”, „родно неутрални”, „трансродност” итд. То је све део наказне и тоталитарне мондијалистичке и антихришћанске агресије од које се морамо одбранити, а иза које стоји и актулени антисрбски Вучићев режим.

Сатанизам се данас отворено пропагира, нарочито на либерал-демократском Западу. То и није толико чудно јер тај демократски систем почива на лажима „слободе, једнакости и братства” које доноси са собом, те таквом систему онда не може бити стран ни сам отац лажи - Сатана. Прва отворено сатанистичка организација је настала управо у САД - бастиону демо(но)кратије, под називом „Сатанистичка црква”, а данас постоји више таквих организација. О Сатани се учи и у школама, а све је чешћа промоција сатанизма у популарној култури. Сатана се не представља онаквим како је представљен у Светом Писму, тј. онаквим какав јесте, већ га представљају управо супротним као неког позитивног лика који се бори за слободу људи, а против „репресије” Бога. Овакво изврнуто схватање само још више служи људској пропасти. Та „слобода” коју доноси нечастиви није она истинска слобода, већ је слобода у чињењу и најгорих грехова, одбацивање морала и као најгоре од свега - отпадништво од Спаситеља нашег Исуса Христа. Истинска слобода и побуна против данашњег друштва и модерног света није у деструктивном сатанизму, већ у спасоносном Православном хришћанству, у Православној Цркви и у Господу нашем Исусу Христу. Смрт сатанизму! Подвиг и борба!