☦ Не постоји документ који је изазвао толики сукоб између државе и цркве у међуратној Југославији као што је то био Конкордат...
Овај међународни уговор између Краљевине Југославије и Ватикана из 1935. године уређивао је положај Римокатоличке цркве у Краљевини.
Уговор је предвиђао да Римокатоличка црква добије огромну аутономију која је практично задирала у државни суверенитет - била би то држава у држави.
По том уговору, католички вероучитељи би били потпуно под контролом Ватикана, али би их плаћала Краљевина.
Предвиђено је и оснивање католичких школа које би имале исти статус као и државне.
Црква би имала надлежност над брачним споровима својих верника.
Оснивање посебних католичких судова значило је да се одлуке ових црквених тела признају као државне.
Члан који је подигао највећу прашину био је „слобода вршења мисије“.
Православна јавност и СПЦ су то доживели као отворен пут ка покатоличавању.
У држави у којој су православци чинили 49%, а католици 30% становништва, то је било потпуно недопустиво.
Конкордат су гурали кнез Павле и председник владе Милан Стојадиновић.
За њих то није било верско, већ политичко и дипломатско питање - циљ је био придобити Хрвате на своју страну, али се и преко „Свете столице“ приближити Италији у тренутку рушења Версајског поретка.
На Божић 1937. године, патријарх Варнава је јавно објавио рат Конкордату.
Држава је одмах забранила штампање његове Божићне посланице преко које је обавештавао јавност.
Тада је почео велики пропагандни рат између државе и цркве.
Држава је мобилисала све своје медије и институције како би оправдала споразум и умирила јавност, док је црква одговорила кроз литургије, проповеди и велике беседе свештенства широм земље.
Ситуација је почела да измиче контроли у лето 1937. године, када је Стојадиновићева влада одлучила да Конкордат изнесе пред Народну скупштину на ратификацију.
Београд је тада постао буре барута.
На чело отпора стао је патријарх Варнава, који је бацио анатему на све православне посланике који буду гласали за Конкордат.
Међутим, на врхунцу те борбе, патријарх се изненада тешко „разболео.“
Његово стање се из дана у дан погоршавало, а конзилијум лекара недељама није могао да утврди тачну дијагнозу.
Београдом су брзо почеле да круже гласине - патријарх је отрован по налогу режима како би се уклонила највећа препрека Ватикану.
Убрзо су и патријархова браћа отворено оптужила власт за атентат, а уље на ватру долила је и чињеница да је држава одбила да дозволи страним лекарима да га прегледају.
Седница Скупштине о ратификацији заказана је за данашњи дан 1937. године, а истог дана црква је одговорила свенародном молитвеном литијом за оздрављење свог патријарха.
Влада је литију одмах забранила, а београдске улице преплавила је жандармерија наоружана пендрецима и бајонетима.
Када је поворка са црквеним барјацима и иконама кренула Кнез Михаиловом улицом, жандарми су добили наређење да нападну.
Уследило је брутално пребијање какво престоница до тада није видела.
Жандарми су немилосрдно тукли свештенство, епископе и голоруки народ.
Слике крвавих мантија и сломљених црквених барјака у блату шокирале су земљу.
Бруталност државе према сопственој цркви била је без преседана, и овај дан је крвљу остао уписан у историји као „Крвава литија“.
Милан Стојадиновић је знао да београдски жандарми неће хтети да дигну руку на своје владике и суграђане.
Зато је у Београд довео жандарме из Словеније и Хрватске, као и посебне одреде који нису имали емотивну или верску везу са народом у престоници.
Да би потпуно разбио поворку, Стојадиновић је наредио и налет коњице.
Жандарми на коњима су улетели међу народ и свештенство, газећи и пребијајући бичевима све пред собом.
Порцеланске иконе су се ломиле под копитама, а црквени барјаци су завршили изгажени у блату.
За то време, у Скупштини је за срамни Конкордат гласало укупно 166 посланика.
Били су то представници владајуће „Југословенске радикалне заједнице“, коју су чинили српски радикали, словеначки клерикалци и босански муслимани.
Међу онима који су подигли руку „ЗА“ било је 30 Словенаца католика, 34 муслимана и чак 102 Србина православне вере...
Због тога се држава истог дана нашла на ивици грађанског рата.
Убрзо, режим је почео да пуца изнутра.
Српски министри су се уплашили клетве, а Милан Стојадиновић је морао да капитулира, те овај уговор са Ватиканом никада није законски примењен у Сенату.
Крв проливена на београдским улицама запалила је читаву Србију.
Гнев превареног народа и оштра анатема којом је црква жигосала издајнике створили су притисак под којим је Стојадиновићев режим морао да поклекне - била је то потпуна капитулација државе пред сопственом црквом и сопственим народом.
Ипак, Конкордат је побеђен по најстрашнијој цени.
Док су се на улицама ломили пендреци, а у Скупштини бројали срамни гласови, тешко оболели патријарх Варнава испустио је своју мученичку душу, случајности ли, истога тога дана...
Цена коначне победе над Ватиканом, био је сам живот српског патријарха...
🇷🇸 Деки на 😌Телеграму
😉Јутјубу 🥰Рутјубу 💬Максу