Правблог Sr

Прослеђено од Центр "Хризма" Ватикан је одбио захтеве руских унијата да пређу на западни обред. Католички ресурси извештавају да је Дикастеријум за Источне цркве Свете Столице одговорио одбијањем „масовних захтева да се са византијског обреда пређе на латински“ који су пристигли из Русије. Саопштава се да је реч о бившим православним верницима, који су примљени у Католичку цркву. У таквим случајевима при прелазу у католицизам они аутоматски постају грко-католици (католици источног обреда). Неки „новопечени“ католици касније желе да пређу на латински обред. Неки бивши православци су крајње болно примили одбијање Дикастерија и сада намеравају да напишу колективни апел папи Франциску по овом питању. Веома је занимљива мотивација за прелазак у католицизам, о којој говоре бивши православни.

Својим поступком Рим је показао, да уопште ништа не разуме о томе, како живе Русија и руски народ, зашто Руси постају католици, што су они у то инвестирали. Објаснићу са мачкама: многи Руси, када постану католици, чине не само и не толико конфесионалну, колико културну конверзију. Одлазак у КЦ или било коју западно-хришћанску конфесију уопште - један је од аватара унутрашње емиграције, у којој се свакодневно налазе стотине и хиљаде Руса, који због разних околности не желе или не могу да се нађу у спољној емиграцији. КЦ - то је универзалност, западност слобода, на крају крајева... Прелазак на КЦ - то је прилика и остварење жеље да се одмицање од парадигме изолационизма и неке врсте посебног, „руског Христа“, који активно промовише РПЦ у блиској сарадњи са актуелном влашћу. Покушај гурања људи назад, одакле су дошли, да им се не дозволи да званично постану Латини - то је пљување у душу слично томе, које чини држава, која одбије азил некоме, ко није безбедан у својој земљи – он или ће умрети, или ће отићи у затвор, или ће полудети.

Овај коментар пребега делимично осветљава могуће разлоге одбијања Дикастерија да преведе руске унијате на латински обред. Ватикан узима у обзир, да на овај или онај начин у Русији живе неки прозападни и опозиционо оријентисани грађани. РКЦ их сматра главном циљном публиком за своје мисионарске напоре. А унијатство - то је инструмент покатоличавања, за чије слабљење је мало вероватно да ће Ватикан бити заинтересован. Локални унијати у очима Дикастерија - такође су видљив показатељ „ефективности” и „нужности” католичке мисије на руској територији. Без њих, слика католичког присуства у Русији неће бити тако „јарка“. # Сергей_Павлов

Реаговање се не може игнорисати: „виљушка“* за УПЦ Након одлуке Светог Синода РПЦ да прекине евхаристијско општење са јерарсима Бугарске цркве који су саслуживали са представницима „ПЦУ“, било би логично да уследи реакција УПЦ на исти инцидент. Међутим, у овом случају УПЦ се налази у ситуацији „виљушке”. С једне стране, она је под спољним притиском злобника и унутрашњим „пете колоне“, који убеђују, да ако УПЦ поступи исто као и Москва, то ће значити „дуплирање“ њених одлука и недостатак сопствене мотивације и аргументације. Иако је очигледно, да поклапање са логиком деловања РПЦ (по оваквим питањима) не значи да је та логика погрешна. С друге стране, ако УПЦ игнорише оно што се догодило у Истанбулу у духу „ништа се страшно није догодило“, наставиће своје самоуништење као канонска „јединица“. Ово ће бити манифестација слабости, коју неке Помесне цркве могу схватити као капитулацију и признање исправности Фанара. Што ће за собом повући слабљење мотивације за заштиту УПЦ. На крају крајева, ако сама УПЦ није против признања „ПЦУ“ од стране јерарха других Помесних цркава, шта спречава друге да наставе у истом кључу? Поред тога, УПЦ ће демонстрирати сопствену недоследност у поступању у таквим случајевима. Уосталом, она је раније већ прекинула евхаристијско општење са Фанаром и са појединим јерарсима Грчке цркве. По чему се ситуација са БПЦ разликује од оне са ГПЦ и Константинопољем? Одлука је наравно на Синоду УПЦ. Устукнути под спољним притиском или наставити правцем, којег се придржавала од почетка. #Александр_Подгорный *) "Виљушка" је дилема која описује ситуацију избора између две подједнако непријатне алтернативе.

Румунски "фронт" Јуче се појавила информација о томе, да је премијер Румуније Марчел Чолаку у интервјуу за Euronews рекао следеће – румунски званичници разговарају о идеји да се Украјини испоруче противваздушни ракетни системи Patriot. У случају доношења позитивне одлуке по систем ПВО, можемо очекивати одговарајуће кораке Букурешта и у другим сферама, посебно црквеној. Штавише, припремају се услови за то. О чему се, иначе, отворено и радосно говори у Константинопољској патријаршији. https://t.me/pravblogs/1758

Румунска црква је позвала шефа Фанара на прославу стогодишњице стицања статуса Патријаршије Није искључено, да ће се проблеми Руске цркве на „румунском правцу“ ускоро озбиљно погоршати. Штавише, индикативно је, да се одговарајући процес одвија упоредо са настојањима да се Бугарска црква увуче у раскол. Са стране то изгледа као реализација одређене стратегије Фанара. У овом контексту поставља се важно питање – да ли наша страна има одговарајућу јасну стратегију деловања? „Митрополит лаодикијски Теодорит је поменуо два веома важна догађаја, који би могли да допринесу напорима Православне цркве да поврати своје јединство. Први се тиче позива патријарху Вартоломеју на изборе и интронизацију предстојатеља Бугарске цркве. Други је везан за Румунску Патријаршију. 'Румунска црква прославља стогодишњицу доделе статуса Патријаршије и позвала је васељенског патријарха да заједно прославе овај догађај у Букурешту. Постоје неки напори, неке наде да ће Православна црква поново стећи јединство“, - приметио је јерарх Константинопољске атријаршије.“

Старе песме на нов начин Тема саслуживања бугарских епископа са представницима „ПЦУ“ наставља да узбуђује црквену заједницу у Бугарској. Поред оштрих критика таквог корака (а постојање ове критике признају чак и профанарске снаге), чују се и гласови оних који покушавају да одбране поменуту групу епископа. Читајући аргументе ових бранилаца, може се уочити типичан скуп пропагандних клишеа којима недостаје било каква богословска дубина. На пример, једна од главних теза представника овог табора је - „ништа се посебно није десило“. Наводно, представници „ПЦУ“, са којима су саслуживали поједини бугарски јерарси, исповедају исправну веру и имају апостолско прејемство. Поред тога, повлаче се паралеле између „ПЦУ“ и ПЦА, као и Македонске цркве, које нису признате од пуноће Православне цркве (у свом аутокефалном статусу). Зашто су дате паралеле апсолутно неумесне? Као прво, украјинска ситуација се значајно разликује од ситуације са ПЦА и Македонском црквом. Што се тиче ПЦА, нико не сумња у каноничност њеног епископата и његовог поседовања апостолског прејемства. Питање је само да ли пуноћа Православља признаје њен аутокефални статус (који јој је, иначе, доделила кириархална црква – РПЦ). У извесном смислу, сматра се да се није одвојила од Московске патријаршије (супротно жељама саме РПЦ!). Где је ту сличност са „ПЦУ“? Што се тиче Македонске цркве, између ње и Српске цркве је дошло до помирења и једини проблем у овом тренутку је признање* томоса СПЦ (пошто има оних, који сматрају да је потребан и финални томос од Фанара). Дакле, признање или непризнавање у овом случају се такође не тиче проблема апостолског прејемства или раскола (јер више не постоји стварна ситуација раскола). У случају са „ПЦУ“ није дошло до помирења између расколничке „УПЦ-КП“ и „УАПЦ“ (које ду постале база „ПЦУ“) са УПЦ и ситуација раскола је и даље реална (он фактички постоји). И нико није отклонио питање апостолског прејемства у односу на епископат „ПЦУ“ (нема ниједног побијања аргументације УПЦ и РПЦ, укључујући и критику изфалсификованог „доказа“ апостолског прејемства “ПЦУ” од једног украјинског религиолога). Друго, да су одговарајући браниоци мало дубље упоредили бугарски раскол 20. века и украјински, видели би у чему је главни проблем! Шта би они рекли, да је својевремено патријарх Вартоломеј изјавио, да Помесном црквом Бугарске сматра не садашњу патријаршију, која наставља линију патријарха Максима, већ структуру расколничког „патријарха“ Пимена?! Уосталом нешто слично се догодило у Украјини. Где је патријарх Вартоломеј уместо тога, да допринесе повратку расколника у окриље УПЦ (као што су се у Бугарској расколници вратили у окриље канонске БПЦ), легализовао расколнике и доделио им статус аутокефалности, игноришући беспрекорна канонска права УПЦ! Из неког разлога, апологете саслуживања упорно не желе да виде ову нијансу. *) Победа по овом питању је већ однета. Већина Помесних се предањски понела и прихватила српски томос као коначни или одлучујући документ по статус МПЦ ОА. #Александр_Подгорный

„Ја нисам политичар ни политички инструктор. Ја сам - свештенослужитељ“ Фрагменти интервјуа митрополита запорошког Луке издању "Бабел": О Мајдану у Кијеву Свако кршење закона и насиље је - грех, који не могу подржати, већ само осудити. Све се учи у поређењу и временом. У нас је један веома истакнути представник – он је био једна од истакнутих личности на мајдану у Запорожју, након чега је заузео одређену функцију у обласној администрацији. После тога, пре избора актуелног председника, овај чиновник га је бацио у такву прљавштину, да је било одвратно и читати. Нормалан човек тако нешто не би написао. Ипак, он и даље остаје на својој функцији, под председником, кога је критиковао пре избора. Може ли се ова особа назвати пристојном? Залепило се за корито државне касе, за буџет, и сад га не можеш откинеш од њега. Моје питање за вас је – да ли је мајдан била таква пракса за ово? О неопојавању покојнике, „крштених“ у „Кијевском патријархату“ Даћу вам једну, можда не сасвим тачну, али разумљиву аналогију. Замислите, у Вашу редакцију дође човек, покаже Вам документ из другог издања и почне да тражи – дајте ми лични рачун, лични службени аутомобил, плату итд. А када му Ви с правом укажете на то, да он ради у сасвим другом медију и да тамо мора да изнесе своје захтеве, придошлица почне да виче о томе, да су Ваше речи „покушај ућуткавања новинара“, „атак на слободу говора“, „кршење основних људских права“. И захтева да Ваша редакција буде кажњена и генерално затворена као „непријатељи слободне штампе“. А сви около овај скандал подржавају. Како бисте реаговали поводом овога? Вероватно, као према ужасном и апсурдном сну који је постао стварност. И ми смо, нажалост, прошли кроз нешто слично. О "ПЦУ" Реците ми, а одакле је изникла ова организација, ко ју је озаконио? Сви знају - она није призната од свих Помесних цркава. И за мене је овај моменат опредељујући, јер је у овом случају потребна искључиво саборна свеправославна одлука, а не виђење једног малог дела васељенског православља наметнута политичким инструментима. Папир, који је потписао васељенски патријарх је само, условно говорећи, потврда пацијенту да је савршено здрав. Да, можете се претварати да је све добро, да је све у реду, али не можете преварити духовне законе. Штавише, запамтите речи: „По делима њиховим познаћете их“ и „Не може добро дрво родити лош плод“. Да ли је права Црква способна да приграби туђе храмове, да дозволи својим присталицама да туку и сакате људе? А ово питање не постављамо чак ни ми, већ многа наша православна браћа и сестре из других земаља. У њиховим очима, организација коју сте споменули је структура са чекићем и длетом у рукама, која булдожерима, насиљем и обманом, организује „добровољне” преносе храмова у своју јурисдикцију.  Просто прочитајте, шта на ову тему пишу страни црквени медији, чак и грчки. О „захтеву“ СБУ Без обзира како говорим и где говорим, ја морам сведочити за Христа. СБУ је мене „замолила” да говорим „патриотски” и, фактички, да постанем извор политичких информација. Међутим, ја нисам политичар или политички инструктор, ја сам - свештенослужитељ. О Запорошкој епархији Ако говоримо конкретно о делу Запорошке епархије, он је пренет на привремено управљање администратору Бердјанске епархије. А у будућности се све може вратити у првобитно правно стање. Овако или онако, иза ове ситуације стоје судбине обичних свештеника, обичних верујућих. Парохије треба да живе. Једноставан пример: свештенику је понестало Миро, неопходно за обављање Тајинства Миропомазања, која се одвија непосредно после Тајинства Крштења. Ово Миро издаје само владика. Како ја могу предати Миро кроз војни кордон? Како да ми дође свештеник са друге стране и узме Миро? Шта би требао да уради? Да одбије људима Крштење и Миропомазање?

👇 https://youtu.be/k71wkot4ors?si=88S0eByLltZ16c5Y Прошле године је крстни ход био посвећен одбрани Светиња и верника УПЦ. Браћа и сестре из УПЦ су пре тога подржана крстним ходом поред украјинске амбасаде у Београду. Ове године ходочашће је у спомен на преп. Јустина Ћелијског

Видовданско ходочаће 2024. по Хр. Данас, после свете Литургије у храму Светог Саве на Врачару, започето је 18-то по реду "Видовданско ходочашће". Свако од њих је са благословом српских патријараха. Крстни ход српских лаика је дуг око 1.100 километара. Предводи га од настанка Хаџи-Милан Иванковић. Тако је и ове године упркос озбиљним здравственим препрекама које има. Заветне тачке маршуте су Врачар, Газиместан на Видовдан и врх Атоса на Преображење Господње. Ако Бог да, тројица ходочасника ће прећи сав пут. Прошле године је 90 хришћана учествовало са више од 7 дана ходочашћа. 8 их улази на Свету Гору уз благослов манастира Светог Пантелејмона. Пост је обавезан, уз потпуно искључивање алкохола. Молитва је на глас током целог пута. Свакодневно се моли акатист Пећкој Красници - јединој државотворној икони у Срба. На фотографији је прво читање акатиста над моштима патријарха Павла. 👇

Коме служе архонти Константинопољске патријаршије? [Овде је место да се подсетимо једне одличне анализе. Као и преданог, истрајног и мукотрпног труда проф. др Зорана Милошевића, једног од ретких експерата по темама које овде пратимо.] У пројекту стварања Православне цркве у Украјини (ПЦУ) директно се укључио Ред архоната. Још у августу 2018. године, када константинопољска патријаршија није одлучила о стварању ПЦУ на основу две расколничке деноминација у Украјини, у наредби архоната се наводи да се «тражи од свих православних хришћана да се присете да васељенски патријарх има право да додељује Томос аутокефалној Украјинској православној цркви, наравно ако одлучи да то уради.» Године 2019. године, на годишњем састанку Реда у Сједињеним Државама, шеф ПЦУ-а, Епифаниј Думенко, добио је награду „Атинагора у области људских права“. Према опису награде на порталу archons.org, она се „додељује сваке године на годишњем банкету реда особи или организацији која својим деловањем, намерама и посвећеношћу доследно показује забринутост за основна права и слободу вероисповести свих људи“. Прилично је цинично уручити награду за „бригу о основним правима и слободи вероисповести свих људи“ представнику верске организације чији следбеници плене цркве друге конфесије у Украјини, туку свештенике и парохијане и врше друге злочине. На уручивању награде, командант Реда Ентони Лимберакис приметио је да постоји „дугогодишње искуство митрополита Епифанија у заштити Васељенске патријаршије.“ А портал archons.org објавио је да је „митрополит Епифаније био активни заговорник слободе вере и кључни заштитник цркве и канонских прерогатива васељенске патријаршије.“ Друга област активности Реда архоната је подршка екуменским иницијативама за приближавање Константинопољске патријаршије и Ватикана. Ред је 2007. године прогласио папу Бенедикта XVI и патријарха Вартоломеја I „апостолима света“. Дана 10. јануара 2020. године, Ред је одржао конституциону скупштину у Њујорку, на којој је створен „Васељенски патријаршијски фонд светог Андреја“. Ентони Лимберакис, национални командант Реда архоната, постао је његов председавајући. Фонд има за циљ да „помогне васељенској патријаршији у заштити својих канонских права у Сједињеним Државама и свуда у свету“, као и да помогне у „заштити и одржавању водеће улоге васељенске патријаршије међу различитим православним јурисдикцијама и организацијама у свету“. Патријарх Вартоломеј недавно је изјавио да се Константинопољском патријархату „поклањају не само наша  сопствена духовна деца, већ и други – читаво православље у целом хришћанском свету“, вероватно заборављајући Христове речи: „ Господу Богу својему поклањај се и њему једино служи“ (Мт 4 , 10). Мора се приметити да концепт првенства Константинопољског патријарха „Први без једнаких“ није само опште теоријско расуђивање. Овај концепт се ослања на велику финансијску и организациону подршку. Међутим, право питање је: да ли је овај концепт православни или антиправославни? https://naukaikultura.com/kome-sluze-arhonti-konstantinopoljske-patrijarsije/

На конференцији у Грчкој, из 22 земље 292 архонта су једногласно подржали идеју обраћања патријарху Вартоломеју и синоду Константинопољске патријаршије са захтевом да се размотри питање стварања званичне светске организације архоната. Напомиње се да је такав корак узрокован „потребом да се побољша координација активности, усмерених на подршку Константинопољској патријаршији, ширење њеног утицаја на светској сцени, повећање њене пастве и обезбеђивање праве будућности за Фанар – историјски духовни центар за више од 300 милиона православних хришћана широм света". Фактички, говоримо о даљем повећању ресурсне базе и могућности фанарског аналога "Опус Деи". Поставља се само једно питање – ко је у овом тандему вођа, а ко пратилац? Српски коментар: Издвојили смо на фотографији кадар са daemoniorum trio, с лева на десно о.А.Карлоуцос, арх.Е.Ламбрианидис (содомит) и мит.Е.Адамакис (содомит)... Мочвара, Deep church на окупу.