ГРАФИТИ - GRAFFITI
Відкрити в Telegram
18+"ГРАФИТИ". Покушаћемо да кроз историју заједно са вама схватимо прошлост,садашњост и погледамо у будућност.Будућност, садашњост и прошлост су делови времена у коме оно што ми зовемо прошлошћу постаје садашњост или будућност и обратно
Показати більшеКраїна не вказанаКатегорія не вказана
261
Підписники
+124 години
+97 днів
+2530 днів
Архів дописів
1945. У Милану (Италија), ухапшен је фашистички вођа Бенито Мусолини од италијанских партизана, који је дан касније погубљен.
Мусолини је још 1930-их година водио антисрбску политику и отворено је помагао усташки покрет, отварајући терористичке кампове за њихову обуку. Касније у априлу 1941. заједно са Немачком и савезницима је наредио напад на Краљевину Југославију, а италијански војници су починили немали број злочина над Србима цивилима у Херцеговини, Црној Гори, Косову и Метохији и Источној Босни.
ГРАФИТИ
27. април 1999. Над СР Југославијом, авиони НАТО пакта стравично бомбардовали Сурдулицу (убијено 20 цивила, од тога 12 деце, а 100 људи је рањено). Уништени су мостови на реци Лаб, код Милешева, мост код Куршумлије, мост Бачка Паланка - Илок, мостови на Ибарској магистрали... Ћуприја такође претрпела страшно бомбардовање.
#милосрднианђео@channelgraffiti
ГРАФИТИ
27. април 1999. На Кошарама, подно Јуничких планина погинуо је Тибор Церна (21 година), припадник Војске Југославије у борби са албанским терористима из тзв. ОВК и њиховим помагачима у склопу копнене агресије на Србију под шифрованим именом "Стрела 1".
#кошаре@channelgraffiti
ГРАФИТИ
Јуре Францетић
1942. У Рогатици, усташка јединица Црна Легија коју предводи Јуре Францетић, прави покољ над 94 српских цивила (жена, деце и стараца) у селу Осово, у источној Босни.
#усташе@channelgraffiti
ГРАФИТИ
27. април 1929. У Чачку, умро српски војвода Степан - Степа Степановић, један од најистакнутијих војсковођа у Ослободилачким ратовима Краљевине Србије почетком 20. века.
У Церској бици у августу 1914. Друга армија под његовом командом разбила је аустроугарске трупе, па је награђен чином војводе, а на Солунском фронту у септембру 1918. Друга армија је, нападајући на главном правцу, у садејству с Првом армијом, пробила непријатељску одбрану, потом избила на бугарску границу и принудила Бугарску на капитулацију.
Учествовао је још и у српско-бугарском рату 1885. године, а неколико година касније је постао професор историје на Војној академији у Београду и помоћник начелника Главног штаба.
У Првом Балканском рату је командовао Другом армијом у Кумановској бици, после чега је крајем 1912. и почетком 1913. учествовао у опсади и заузимању Једрена.
У Другом балканском рату успешно је са Другом армијом одбранио правац долином Нишаве према Пироту. У Колубарској бици у другој половини новембра 1914. снаге под његовом командом водиле тешке борбе у подручју Лазаревца и спречиле аустоугарске трупе да с југа нападну српску војску и потом у децембарској контраофанзиви учествовале у избацивању аустроугарске војске из Србије.
Приликом повлачења српске војске крајем 1915. и почетком 1916. успео је да с Другом армијом, у садејству с Тимочком војском, успори напредовање бугарске Прве армије.
ГРАФИТИ
Фудбалери Црвене звезде савладали су вечерас Партизан резултатом 3:0 у 179. вечитом дербију и обезбедили девету узастопну титулу, укупно 37. у историји.
#делијегробари@channelgraffiti
ГРАФИТИ
Милион прича постоје о Крнчову, ми који смо га познавали били смо фасцинирани његовом жељом за животом и одбијањем чињенице да је тежак инвалид.
Ево једне:
Седим у пицерији у Београду, стаје Голф из њега излази Крнчов/тада је купио Голфа/, гледам и не верујем.
Братски се поздравимо, познавајући њега није ми било чудно што вози аутомобил иако је тежак инвалид.
Замоли ме да одем са њим у неку коцкарницу у Инђији, рекох да може и да идемо мојим аутомобилом. Он је то одбио уз опаску : нећеш ме болан, ти возити, нисам инвалид.
На уласку у Инђију заустави нас полиција. Траже возачку-нема, личну карту-нема, саобраћајну дозволу-нема. Крнчов се обрати полицајцу уз напомену да је безобразан што га је зауставио и да не жели малтретирање полиције. Реч по реч, Крнчов је извређао полицајца до те мере да је овај почео да се тресе. Полицајац није приметио да је Крнчов тежак инвалид и нареди му да изађе из возила. Крнчов га пита: Јел си сигуран да желиш да ти изађем из возила...полицајац потврди...
Крнчов изађе, никад нећу заборавити израз лица тог полицајца и његовог колеге. Крнчов почне да се смеје и каже да их "зајебава". Започну пријатељски разговор, схвате да је ратни инвалид и пусте нас да наставимо даље. Ипак је морао да им покаже технику којом је управљао возилом. Иначе, ни мени то никад није било јасно.
Хвала људима који га се сећају.
**БЕМ ТИ ТИТА И ПАРТИЈУ!!!КРНЧОВ ГРАФИТИ
Царство небеско брату Крнчову
Бобан Мркајић, из Шековића, својеврстан је феномен – изгубио је у рату и десну ногу, и десну руку, али се не предаје и без помагала вози „голфа“ и језди друмовима. Сваки град има своје „дете улице“. Оног ко се увек нађеи тамо где треба и тамо где не треба. Има га свугде. Често прави проблеме, али није злонамеран. Када нестане, недостаје. Турнири у малом фудбалу, на пример, нису се могли замислити без атрактивних одбрана таквог дечака Бо‘е Мркајића – Бобана из Шековића. Иако се играло на бетонској подлози, то му није сметало да изводи бравурозне параде.
Многи су баш због његових интервенција међу стативама и долазили на игралиште.
А онда је букнуо рат на овим просторима. Бобан се није двоумио. Од првих дана оснивања Српске добровољачке гарде у Шековићима, он је у њеним првим редовима. „Гараљ“ је био предодређен за њега, јер шта би било друго закршног момчину. Свакодневно се из Шековића одлазило са песмом, а Бобан са гараљом на средини „дајца“, опасан реденицима као кројеним за њега. Није тада у првим борбеним редовима било „финих маминих и татиних синова“. Била су ту кршна деца радника и сељака.
Свакодневно су се водиле ‘ешће борбе. На узаврелом мемићком ратишту, недалеко од Калесије, 15. маја 1992. године, Бобан је рањен у десну ногу. У први мах безазлена, касније се испоставило доста компликована рана. У Ургентном центру у Београду провео је преко три месеца. Одмах по повратку у Шековиће враћа се у редове Гарде. Иде из окршаја у окршај, иако се није потпуно опоравио. Примећивало се како повлачи десну ногу. Није могао корачати као пре, али није могао да гледа како гардисти одлазе у борбу без њега. Понос и жеља да помогне била је јача од свега.
Судбина је често чудна, непредвидива, а за Бобана је била окрутна и сурова.
Била је субота 10. октобар 1992. године. Жестоке борбе на Церској. Гардисти су се приближавали селу Ванџићи. Бобан је био на тенку. Припремали су се да скоче са тенка, јер су се прибли‘авали првој линији. А онда, страшан прасак.
Детонација. Јаук и бол. Крв. Испаљена је „беба“ из „осе“ са 200 метара. Погодила је право у прса Анту Марковића, који је био поред Бобана.
Активирале су се, и уз Анту, погинуо је и Горан Јовановић. Бобан је тада осетио страшан бол. Разнете су му десна нога, и десна рука и један прст на левој руци. Гелери по телу,
неколико прелома на левој нози. Одмах је превезен санитетом до Милића. Тада губи свест. Хеликоптером га превозе до ВМА.
Борба за живот трајала је пет дана. Пробудио се тек у четвртак, 15. октобра 1992. године. Хируршким захватима морали су да буду Бобану извађени десни бубрег, слезина и
марамица јетре. Ампутирана му је десна нога изнад натколенице и десна рука изнад надлактице. Били су то, вели, страшни болови који се не могу описати.На ВМА је провео шест месеци, а затим одлази на рехабили
тацију у „Рудо“ четири месеца. У Шековиће долази 7. јула 93. Јуначко срце је издржало све. Бобан није био усамљен.
Стално су га посећивали родитељи, пријатељи и гардисти.
Свака посета је значила много. Било му је лакше када је видео да није заборављен. Бобан је поново у своме вољеном граду, али више не може да корача чврсто и поносно. Ништа више није као пре. Сада је у колицима или на штакама. Болна слика младости тужних очију.Наши радници из немачког Гагенауа помогли су Бобана са 3.000 марака, за које је он купио „голфа“. У њему јестално. Иако без додатних помагала, успева да вози са једном руком и једном ногом.
Немам речи да опишем како је било тешко све то издржати прича – Али, ипак и срећа ме је пратила. Највише ми је помогла моја гарда из Шековића. Посебно бих ‘елио да
се захвалим легендарним Брњичанима на челу са браћом Васић, због помоћи и разумевања. И данас редовно прати све утакмице и тренинге фудбалског клуба из Шековића. Често му срце брже закуца доких гледа и присети се својих бравурозних интервенција. Неможе више за лоптом, али се не предаје. Језди „голфом“, иде међу људе, знајући да би, кад би опет бирао, сигурно поново, уз сав ризик, узео пушку у руке.
Текст Љубиша Милутиновић РЕВИЈА 92, децембар 1994.
ГРАФИТИ
Пилоти на аеродрому Голубовци код Подгорице извлаче карте за супертајну мисију, без знања и одобрења команде у Београду: напад на аеродром Ринас крај Тиране.
На том аеродрому била је смештена америчка борбена група „Соко” са 24 хеликоптера типа „апач”, као и делови 82. падобранске дивизије из Форт Брега, Северна Каролина.
У рану зору 26. априла у акцију је кренуло шест авиона Г-4 „супер-галеб” југословенског РВ, иначе из састава акро-групе „Летеће звезде”. Ниско летећи на само три метра изнад морских таласа, да би избегли радарску контролу, југословенским авионима требало је мање од 20 минута да стигну до циљева у рејону аеродрома Ринас. Стигли су из правца излазећег сунца и визуелно били тешки за откривање.
Прво је ракетама и бомбама нападнут логор за обуку терориста ОВК крај аеродрома Ринас, да би затим авиони Г-4 гађали америчке хеликоптере на земљи. Уништено је девет „апача” док су још три била озбиљно оштећена.
Италијанска државна телевизија јавила је истог дана вест о нападу на аеродром Ринас само једном и онда је та вест скинута.
Дан после акције на Ринас аеродрому, НАТО је 27. априла 1999. у три наврата жестоко бомбардовао аеродром Голубовци крај Подгорице посебно гађајући подземни објекат тог аеродрома Тузи, где су се и налазили авиони Г-4 из акро-групе „Летеће звезде”. Објекат је срушен и сви авиони у њему су уништени.
ГРАФИТИ
26. април 1990. Срушен је Жежељев мост у Новом Саду.
Куршумлија је опет бомбардована, тако да се број погинулих цивила попео на 17; страдала је метална индустрија „Металац“ и други погони.
#милосрднианђео@channelgraffiti
ГРАФИТИ
Азра Алешевић-Башић је бивша припадница 111. ријечке бригаде Војске Републике Хрватске (иако постоје информације да је то била 108. бригада хрватске војске), која је учествовала у рату у Босни и Херцеговини током деведесетих година 20. вијека.
Осуђена је на 14 година затвора за стравична мучења Срба цивила у логорима за Србе, од Босанског Брода до Дервенте.
Због своје свирепости носила је надимке "Крвава Азра" и "Азра - два ножа".
Учествовала је у мучењу на десетине Срба заробљеника, а у најмање три логора је била активна и то у периоду април - јул 1992. године.
Дуго година се скривала у Сједињеним Америчким Државама под лажним идентитетом, одакле је депортована у Босну и Херцеговину новембра 2016. године. Њено суђење је трајало годину дана у Сарајеву, али је пресуда била минимална у односу на учињена злодела.
КРВАВА АЗРА-видео
#муслиманскизлочини@channelgraffiti
ГРАФИТИ
26. aприл 1992. Код Дервенте у Посавини Војска Републике Хрватске потпомогнута хрватско-муслиманским паравојним јединицама из Босни и Херцеговини праве обруч око Чардака, гдје за један сат убијају 37 Срба цивила, док су остали одведени у логоре за Србе. Имовина је опљачкана и спаљена.
У овом покољу "истакла" се Азра Башић.
Азра Башић је убила Благоја Ђураша и учествовала у мучењу србских цивила у Дому ЈНА.
#усташе@channelgraffiti
ГРАФИТИ
Усташе су 26. априла 1941. године у коларићком храму Свете Петке спалили 106 особа, на превару покупљених и довучених из Леденика, Купленског, Коларића, Радмановца и околних заселака. Главни наредбодавци злочина били су усташки допуковник Анте Мошков и логорник Мијо Жунац.
Неверојатном случајношћу, захваљујући незамисливој пожртвовности своје мајке, покољ у коларићком храму преживела је само једногодишња беба Драга Томашевић.
#усташе@channelgraffiti
ГРАФИТИ
Усташе су у ноћи 26. на 27. април 1941. похапсиле, а онда са тадашње железничке станице у Грубишном Пољу, сточним вагонима отпремиле 504 ухапшена Србина, прво у Загреб, па у Копривницу и онда у Госпић.
Од тога их је 487 након тешких малтретирања побијено на подручју комплекса усташких логора Госпић - Јадовно - увала Слано на Пагу у којима је, током три месеца колико су деловали, страдало преко 40.000 невиних људи, највише Срба.
#усташе@channelgraffiti
ГРАФИТИ
