Јадовно 1941.

Овако је о Србима писао Леополд Колонић римокатолички кардинал, аустријском цару Леополду І, за време Велике сеобе Срба 1690. године. Одувек су наши непријатељи радили на томе да се Срби међусобно сукобљавају, како небисмо никада дошли у ситуацију да се коначно ослободимо окупације, ма каква она била.

Суваја, мјесто злочина које не смијемо заборавити https://jadovno.com/suvaja-mjesto-zlocina-koje-ne-smijemo-zaboraviti/

Бојан Вегара: Има и нас који се сјетимо трагедије породице Голубовић https://jadovno.com/bojan-vegara-ima-i-nas-koji-se-sjetimo-tragedije-porodice-golubovic/

Владимир Бурсаћ: Судбина Станка Опачића – Ћанице је била величанствена и у исто време трагична, страшна и тужна https://jadovno.com/vladimir-bursac-sudbina-stanka-opacica-canice-je-bila-velicanstvena-i-u-isto-vreme-tragicna-strasna-i-tuzna/

Јул је мјесец у ком се обиљежава страдање Срба у подрињском крају. Један од љепших детаља је што имамо и симбол који нас подсјећа на то. То је ивањски цвијет, који је карактеристичан за тај дио Српске, крстоликог је изгледа, а у народној традицији се повезује са Ивањданом, празником рођења Светог Јована Крститеља. Данас симболизује страдање али и побједу живота у Подрињу. https://linktr.ee/frontalrs

Парастос у Придворцима код Требиња Његово Преосвештенство епископ Захумско-херцеговачки господин Димитрије служио је парастос за српске страдалнике из Придвораца и Требиња који су брутално побијени на почетку Другог свјетског рата у овом херцеговачком селу. У ноћи 23 на 24 јун 1941. године војне формације Независне Државе Хрватске упале су у Придворце и спровеле општи покољ српског народа убијајући све од реда без обзира на пол и узраст. Масакр у Придворцима је трајао неколико дана будући да је оближња јама поред села послужила хрватским властима као погодно мјесто за похрањивање српских лешева. У Придворичку јаму су прво побацана тијела житеља овог села а затим су наредних дана довођени Срби из града Требиња, мучени испред ове јаме и потом бацани у њу од којих су многи још увијек били живи.

Један запис из јула 1961. везан уз јаму под Гргиним бријегом уз коју смо 2017. године поставити Часни крст.

Србадија: Сутрадан буди ме онај доктор Француз; “Бон, бон, Сербо.” Болничар ми даде супу и земичку и ја то поједем. И питам једног старијег војника у тим шатору, он не лежи него се побада штаком по шатору, а има обе ноге: “Де сам ја ово?” “Ово је острво Видо. Црни брајко, тели да те баце у море.” И ја… јео сам неко кувано месо и шећерног пилава, и неке пилуле ми давали те се ја придигнем. Изиђем испред шатора и седнем испод једне маслине. И видим – туд стално проносе наше мртве војнике и гомилају, тамо мало даље, на обали. Дошо код мене у лад и онај са штаком, и прича ми како на острву нема више ни шаке места да се ископа рака и закопа мртав војник… А они слажу једнако тамо те лешеве на гомиле, и једна црна лађица долази те утоварују. И тад поред нас наиђе Влајко Гајић из Азање, упозно сам и њега и брата његовог кад смо се саставили са оном четом што имала капетана, тај Влајко из Азање носи мртвога брата Милована на леђима. И остави га тамо на гомилу. Кад спусти брата, он обриса чело од зноја и заплака.