ГРАФИТИ - GRAFFITI

12. мај 1992. У Врелу, крај Босанског Брода, упадају муслиманско-хрватске снаге, шестеро Срба је убијено, а остали одведени у логоре... #усташе@channelgraffiti #муслиманскизлочини@channelgraffiti ГРАФИТИ

Војска Републике Српске формирана је 12. маја 1992. године и на крају Одбрамбено-отаџбинског рата имала је 210.000 бораца. Погинуло је, према подацима Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, 23.659 бораца.

Након 14 година постојања, Војска Републике Српске ушла је у састав Оружаних снага БиХ, у којим њено војно насљеђе и идентитет његује Трећи пјешадијски /Република Српска/ пук.

ГРАФИТИ

ПОБЕДА ЋЕ БИТИ НАША!!! Поздрав од нашег Витеза "СТРЕСС"-а... СРПСКИ ВИТЕЗОВИ Powered by: ГРАФИТИ

Дурмиторски Робин Худ Владимир Шипчић Штитио је и помагао сиротињу. Срби су у та врло тешка времена у њему видели једину наду и заштиту. Отимао је онима који су опљачкали Србе и враћао опљачканима. Овај одметник од комунистичке државе се надао да ће се србски народ уз помоћ Бога побунити против комунистичког режима и покренути борбу за слободу. Нажалост, то се није десило. Срби су као народ једва били преживели геноцид, а комунистички режим је био превише јак и имао подршку светских моћника. Разни комунистички злочини након рата су приписани Владу Шипчићу, али им је било узалуд. Народ га је волео, а он је излуђивао комунисте. Знао је преобучен доћи у неки град и ручати у хотелу, а на рачуну оставити поруку „Овдје је ручао Владо Шипчић“! Владо Шипчић и Божо Бјелица су се знали преобући у старешине Титове милиције, те постројити милиционере, а потом их разоружати, везати и покупити им оружје и опрему. Издају је мрзео највише на свету. Једне прилике, док је пролазио испод моста на Ђурђевића Тари, нека жена га је видела и одмах отрчала да обавести милицију. Потера је била неуспешна као и обично. Након одређеног времена Владо се вратио, нашао ону жену, пробио јој горњу и доњу усну, закачио катанац и послао је комунистима. Зиме је проводио у земуницама, скровиштима и пећинама Таре, Дрине и Дурмитора. Остатак године се кретао источном тромеђом борећи се ко најљућа звијер. Пре рата Владо је живео у и данас најзабачанијем селу, где га није имао ко фотографисати. Рат је почео пре него што је отишао у војску, а током рата није имао када да се слика. Стално у покрету или борби. Након рата, у одметништву, није хтео да се слика.Тако да му је то што нису имали његову слику много помогло. Данас постоји само један цртеж, за који се претпоставља да је Владо на њему. ГРАФИТИ

Зубин Поток ДОБРО ЈУТРО БРАЋО И СЕСТРЕ!!! ГРАФИТИ

ОДМЕТАЊЕ Владо је наставио да се бори, заједно са саборцима Божом Бјелицом и Српком Меденицом. Њих тројица су, на челу посљедњих група краљевих бораца, осветили многе Србе и казнили бројне хрватско-усташке злотворе и комунистичке издајнике. Божо и Српко су због издаје погинули 1951. године, а Владо сам наставља борбу. Није успео да освети Српка Меденицу, али је зато казнио Стоју Голубић, љубавницу Божа Бјелице, која је Божа предала комунистима. Убијена је на једном народном сабору у источној Босни, упркос великом обезбеђењу Народне милиције. Владо се појављивао изненада, исто тако и нестајао. Био је попут планинског ветра, најсличнији горском вуку. То што је био неповерљив, а уз физичку способност и оштроумност, омогућило му је да остане жив. Бројне потере су дуги низ година комунисти организовали за Владом Шипчићем, али он је био недостижан. Комунистчки режим је 1955. године прогласио Влада Шипчића Државним непријатељем број 1. Многи комунисти у Пиви и на Жабљаку су посје рата остали живи захваљујући мајци Влада Шипчића, која је замолила сина да им се не свети, јер је било исувише просуте крви. Ипак су ти комунисти провели животе бојећи се заласка сунца и самоће. Владо их није побио, али их је све време држао у страху и неизвесности. ГРАФИТИ

РАТНИ ДАНИ Када су Немачка и Италија заједно са савезницима априла 1941. напали Краљевину Југославију, Владо Шипчић није оклевао већ се исти дан пријавио добровољно у касарну у Пљевљима, желећи да заштити свој народ од агресора и окупатора. Крајем априла 1941. када је територија југославенске краљевине окупирана и подељена на Жабљаку су се појавили комунисти са Мошом Пијадом на челу који нису се ставили на браник отаџбине, већ су чекали погодан моменат да изведу социјалистичку револуцију. Како на Дурмитору и околини у јуну 1941. још није било великих сукоба то је Владе Шипчић отишао са Пивљанима у Херцеговину које је предводио Спасоје Дакић, гдје су текле реке србске крви од фашистичке руке (хрватске Усташе и домобрани), не би ли зауставио те крволочне покоље од Павелићевих монструма. Средином јула 1941. када су квинслишке снаге у Црној Гори прогласиле независност под италијанским патронатом, се подиже устанак, који је допринео да се скоро читава ослободи од окупатора, али само за кратко, јер је већ у августу 1941. окупаторима стигло велико појачање, па се устаници повлаче у планине. Комунисти су успели у зиму 1941-1942 да створе оружане снаге, те да изведу прву фазу социјалне револуције, а одмах потом и другу у лето 1942. када су очекивали да ће им доћи Црвена армија у помоћ. Тако су се на својим територијама често сурово обрачунавали са класним и "народним" непријатељима, између осталих и са Владиним рођацима. Очева погибија Владов отац Митар Шипчић је убиjeн 1943. годинe у Жaбљaку, у врeмe „пaсjих гробaљa” зaто што ниje знaо гдje му сe нaлaзи син. Једно јутро, у праскозорје, упадају комунисти у кућу Митра Шипчића, вежу на спавању Митра, његовог сина Влада и Митровог брата Драга и одведу их са собом на Жабљак. У затвору су Шипчићи уз друге Србе, били мучени од стране комуниста и на крају одређени за стрељање као „великосрбски хегемонисти“!? Митар и Драго су се у тамници договорили да када их поведу у ноћ на стрељање, скоче на стражаре и омогуће Владу да побегне и спасе се. То се и десило. Владо бежи у мрак, а отац му и стриц гину у рвању са комунистима. Владо је био чврсто решио да им се свети док је жив и то је врло ефикасно и брутално спроводио. Разоружао је и скинуо до гола прву партизанску патролу која је кренула да га тражи и пустио их уз поруку комунистичким комесарима да ће крваво платити за смрт његовог оца и стрица. ГРАФИТИ

Владов отaц Митaр Шипчић je био учeсник Балканских ратова 1912-1913, али и Првог светског рата за ослобођење србског народа од османлијских, аустро-угарских и бугарских завојевача, као и стварање прве јужнославенске државе на Балкану. У својој борби за опстанак након Другог свјетског рата, Владо је знао и за љубав. Верио је био девојку Ану Војиновић са Жабљака, надајући се да ће једном моћи засновати брак и створити породицу. Због те љубави, Војиновићи са Жабљака су жестоко пострадали од комуниста. ГРАФИТИ

ЖИВОТОПИС Влaдимир Владо Шипчић je рођeн 12. маја 1924. годинe нa Дурмитору у сeлу Мaлa Црнa Горa, које је у то време припадало Плужинама, гдe и дaнaс живe Шипчићи, коjи водe порeкло из плeмeнa мaлeшeвског воjводe, коjи je био вeлики воjводa у XIII вeку. Влaдо Шипчић je имaо четири брaтa: Михajло, Жaрко, Симо, Рaдоje и једну сeстру Видосaву. Мала Црна Гора се налази на западним обронцима Дурмитора између величанствених кањона Таре и Сушице у врло неприступачном, али прелепом пределу Балкана. Мештани тог села су били типичан пример динарског типа Срба – врло правдољубиви и ратоборни, а физички јаки. Сурови услови живота су у Пивским планинама створили веома снажне и духовно чисте људе. Живело се вековима у складу србске традиције са вером у Господа. Владо Шипчић је био оличење витеза из средњовјековне Србије, висок, корпулентан, вешт и ментално веома јак. Мозак му је брзо радио и то му је много пута спасило живот. Имао је плаве очи и плаву косу. Још као дечак је показивао склоности ка ратничком позиву, те је рано научио од старијих како да барата оружјем. Увек је бранио слабије, а јачима је узвраћао без обзира на последице. По пивским селима се причала легенда да је Владо Шипчић знао убити пушком орла док је у лету. На зборовима где су била надметања младића у бацању камена са рамена или вучење конопца, рвање, није му било равног. Завршио је основну школу, иако за књигу није превише марио... Када је стастао за средњу школу, он је одустао не желећи да изгуби слободарски живот дурмиторског горштака. ГРАФИТИ

ВЛАДИМИР ШИПЧИЋ, СОКО СА ЖАБЉАКА Владимир Владе Шипчић је био официр Југославенске Војске у Отаџбини током Другог светског рата, а касније одметник кога су брозове комунистичке власти прогласиле за "Непријатеља бр. 1". Ратовао је на тромеђи Рашке, Црне Горе и Босне, али је одлазио и у Херцеговину да брани србски народ од усташа. Тако је привукао велику пажњу народа јер је бранио нејач и дијелио сиротињи колико год је могао. Није желео да напусти домовину и оде са осталим четницима у избеглиштво, него је остао на свом Дурмитору где је провео године скривајући се по шумама и пећинама, доводећи комунистичке послушнике до лудила јер нико није могао да га нађе, а сам Владе Шипчић је долазио на њихове забаве, вашаре, зборове, кад год је хтео. Тада је настајала паника. Званична верзија о његовој погибији каже да је Владе погинуо приликом покушаја хапшења у околини Пљеваља 29. јула 1957. године. Међутим, како нико од његових најближих није видео његов леш нити је ико могао са сигурношћу да потврди да је он заиста убијен, остала је сумња у веродостојност званичне изјаве о Владимировој смрти. О њему су испеване бројне јуначке пјесме србских гуслара, а његов рођак Радоје Шипчић је објавио 1984. године књигу на његовом животу. Био је и остао витез Дурмитора и последњи краљев војник у отаџбини. Осветник са Пивске планине. Човек који је још у раној младости за живота постао мит и легенда, а за србске непријатеље страх и трепет. ГРАФИТИ

12. мај 1924. На Жабљаку, је рођен херој новог доба - Владимир Шипчић, официр Југославенске Војске у Отаџбини, а касније посље Другог светског рата одметник кога су комунистичке власти прогласиле за Непријатељем бр. 1. Бранио је србску нејач у Херцеговини, Рашкој, Босни и Црној Гори. Народ га је доживљавао као легенду. ГРАФИТИ

У сусрет празнику Светог Василија доносимо вам кратак видео његовог пута кроз Херцеговину.

#православље@channelgraffiti ГРАФИТИ

Српска православна црква данас обележава Светог Василија Острошког Чудотворца. Овај празник, у црквеном календару обележен црвеним словом, многи верници узимају за крсну славу. #православље@channelgraffiti ГРАФИТИ

СРПСКИ ДУГ ХРИСТУ-СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ #православље@channelgraffiti ГРАФИТИ

Пренос моштију Светог Василија Острошког Препоручујемо!!! #православље@channelgraffiti ГРАФИТИ

Српска премијера филма „Свети Василије Острошки. Књига чудеса“ у Руском дому у Београду 12. маја у 18 часова са српским титловима! Нови филм познате руске православне новинарке Анжелике Кареткине биће премијерно приказан на дан Светог Василија! Улаз слободан! Добро дошли! ГРАФИТИ

Жртве су из бунара извађене и сахрањене тек по окончању Другог светског рата, 1946. године. На месту страдања био је подигнут споменик у виду мајке са дететом у наручју, који је срушен током ратова деведесетих и до данас није обновљен. #усташе@channelgraffiti ГРАФИТИ

Драгица Милановић из Слобоштине сведочила је да су жртве у бунаре бацане само у доњем вешу, а да је са њих скинута сва вреднија одећа, сатови или накит.

До цркве ме је спроводио један омален усташа. Био је млад и није био много виши од пушке. Мог деду Илију прислонили су уз стабло трешње, наслонили му пушку на прса и упитали га где жели да пуцају. Тад сам знала шта ће бити са нама. Наредили су да легнемо на земљу. Пуцали су по нама. Мене, срећом, нису погодили. Одједном је неко дете заплакало, а усташа је повикао „Види, нечије копиле је остало живо. Сад ћу ја тебе!“ Почели су нас вући за ноге и руке до неког јарка. Лежала сам више од два сата испод мртвих на хладној земљи.

#усташе@channelgraffiti ГРАФИТИ

За узроцима смрти трагало се тек по завршетку Другог светског рата 1946. године, када су жртве ексхумиране и сахрањене. Утврђено је да је код већине смрт наступила гушењем, јер су живи бацани у бездан, једни на друге.

Злочине над Србима усташе нису прикривале када су их чинили, негде у „дивљини“. Али, у Славонији су своје трагове, колико год су могли, тајили због Немаца и осталог света да не би компромитовали „цивилизацијска и демократска начела“. То што је за место злочина одабрана Слобоштина, није случајност. Она је од давнина седиште православне парохије и центар политичких, културних и привредних догађаја у овом крају. Ту су свакодневно долазили и мештани околних села.

#усташе@channelgraffiti ГРАФИТИ