Правблог Sr

⚡ Тајни пакт између Фанара и митрополита пловдивског Николаја У црквеним круговима Русенске митрополије шире се информације о томе, да ће патријарх Вартоломеј допутовати у Софију 29. јуна. Поврх тога, планирано је да он не само учествује на сабору, који ће бирати бугарског патријарха, него да га и води! Без обзира што је то у супротности са уставом БПЦ. Међутим, митрополит пловдивски Николај је обећао да ће решити овај проблем. Претпоставља се, да ће на предстојећем заседању Синода (20. јуна) бити донета одлука, којом ће се дозволити да шеф Фанара буде водећи (председавајући) на сабору. О томе, су се стране прво договориле током доласка истанбулског првојерарха на парастос патријарху Неофиту. А све је коначно потврђено у Турској, где је делегација БПЦ на челу са митрополитом Николајем саслуживала са „ПЦУ“. Штавише, пловдивски владика је наводно пристао на следећу размену са фанариотима. Он се слаже са патријарховањем митрополита русенског Наума и његово признање „ПЦУ“, а Грци дају гаранцију, да ће реална власт у БПЦ остати у рукама јерарха из Пловдива (у првом реду, реч је о контрола над Светим Синодом). Ако такав сценарио буде реализован, онда је далеко од извесног, да ће Фанар на крају одржати реч. После свега, у суштини, митрополит Наум се предао без борбе на милост и немилост Грцима – у замену за фиктивно патријарховање. Истину говорећи, од њега се тешко могло очекивати нешто друго: јерарх се никада није одликовао јаким карактером и ауторитетом, а проблеме је више волео да решава туђим рукама. С друге стране, пловдивски владика се узалуд нада да ће задржати свој утицај и након избора Наума, пошто Фанар, сто посто, није заборавио на претензије бугарског епископа према Грцима. Стога можемо очекивати следећи развој догађаја – владика Наум ће постати патријарх, али ће бити под пуном контролом Константинопољске цркве, а митрополит пловдивски Николај неће добити пуну власт, остајући по страни са својим интригама и ауторитарним манирима.

Како је пренело издање "Страна.uа", представници римског папе нису потписали завршни коминике самита о Украјини у Швајцарској. Позивамо ултрапатриотске посланике да Врховној ради поднесу на разматрање предлог закона о забрани РКЦ у украјинској држави. Као „марионети Кремља“, „структурној јединици ФСБ“ и „петој колони“. Или је у питању нешто друго? Занимљиво је, шта ће УГКЦ овога пута смислити да „избели” Ватикан у очима „патриотске” јавности Украјине.

Да ли су власти престале да врше притисак на УПЦ? Пре неки дан, амерички адвокат Роберт Амстердам је изјавио да ће украјинске власти после самита у Швајцарској појачати репресије против УПЦ. У исто време, постоји мишљење, да ствари своје другачије: „ситуација конфронтације се мало смирила“ и „стране напипају излаз из ситуације“. Као, Амстердам само одржава волтажу [= напетост], а не стреми заштити УПЦ. Као доказ за ово друго, истиче се да предлог закона 8371 (о стварној забрани УПЦ) никада није усвојен и да је „уопштено гледано, интензитет репресије почео да опада“. Коментаришући обе прогнозе, рецимо следеће: Прво, чињеница да предлог закона 8371 још није усвојен не значи никакву „метаноју“ у начину размишљања украјинских власти. Највероватније, пауза је последица спољне критике овог закона од стране америчког естаблишмента. У чему је своју улогу одиграо и Амстердам. Само што су републиканци, уочи председничких избора у Сједињеним Државама, сматрали да је тема верског прогона УПЦ вредна пажње, као инструмент политичке борбе против демократа. Међутим, нема гаранције да, после Трампове победе, републиканци неће изгубити интересовање за ово питање. А онда ће се све вратити  на старо, с обзиром на недавне контакте Мајка Помпеа са архонтима из Фанара. Друго, тврдња да је интензитет репресија почео да опада је наивна (или цинична). Пре само месец и по дана митрополит запорошки Лука је стављен у кућни притвор. Настављају се суђења за фабриковане случајеве против украјинских епископа (и нема знакова да ће бити потпуно оправдани). Не престају покушаји заузимања цркава итд. У овом контексту, желели бих да знамо, који су то конкретни маркери чинили основу мишљења о смањењу притиска на УПЦ? Лично видимо да „све иде по плану“. УПЦ се методично гони на правој рути који води или ка спајању са „ПЦУ“ или ка њеном признавању. Кључно је то, што је УПЦ насилно стављена у овај „положај“, па је и она принуђена да „напипава излаз“ због спољног притиска, а не неке своје слободне жеље. Нема слободног дијалога између власти и УПЦ, већ само присиљавање ове друге на капитулацију. Питање је само – под којим условима. Чак и ако власти оставе неки канонски и правни простор УПЦ, то ће бити само у замену за озбиљно „одливање“ [= компромитовање]. У том контексту, изјаве о „смањењу притиска“, „смањењу конфронтације“ део су игре оних који имају користи од таквог „одлива“ [= губитка]. #Александр_Подгорный

Отворено писмо митрополита запорошког Луке епископату Бугарске православне цркве Драга мом срцу, браћо у Христу и самолитвеници пред престолом Божијим! Христос воскресе! Данас наша васељенска црква пролази кроз тешка времена. Грубо се крше канони, одвија се намерно дрска легализација раскола, размере разарања свеправославног јединства су све веће. На том фону, позиција сваке помесне Цркве и сваког епископа добија изузетну важност. Уосталом, не говоримо о некаквом сукобу око административних граница или привилегија, већ о очувању праве вере, чистоте Православља, коју у садашњим условима покушавају да замене симулакрумом, заснованим на првенству власти једног религиозног центра. Нажалост, овај процес се одразио и на Украјину. У вези са тим ми смо увек били захвални Бугарској цркви за њену непоколебљиву подршку канонском Православљу у нашој земљи, коју ми је лично исказао, сада почивши у Богу, патријарх Неофит. Оно, што се догодило у Истанбулу, издваја се из устројеног и систематског низа корака БПЦ у одбрани праве вере. Из црквених медија видимо, да се то разуме и у Бугарској, где је одговарајућа иницијатива изазвала много критика и недоумица у црквеној средини. Одмах да напоменем - ја не бих хтео никога да осуђујем. Јер, ово је, пре свега, унутрашња ствар између учесника ове акције и саме Бугарске цркве, и сва релевантна питања у почетку морају бити решена унутар саме БПЦ. Међутим, сматрам могућим позвати вас, моју сабраћу архијереје, да крајње пажљиво размислите пре него што донесете судбоносне, укључујући и за нас, одлуке. То се посебно односи на признавање одређене верске структуре. Структуре, чије присталице отимају туђе храмове, туку и сакате православне хришћане. Структуре, која нема апостолског прејемства, и хиротоније њеног вишег руководства су са становишта канона безначајне. Структуре, чији лидери изражавају спремност да иду путем нове уније и интеграције у антиправославни свет. Структуре, чији је творац 1996. подржао бугарске расколнике на челу са митрополитом Пименом путем саслуживања са њима. Поштована, сабраћо архијереји! Као што знате, „не може добро дрво лоше плодове родити, нити лоше дрво добро плодове родити“ (Матеј 7:17-18). Зато вас молим, да у дане када сва пуноћа слави рођендан наше Мајке Цркве – Свету Педесетницу, поступите исправно – у складу са верским истинама Православља, канонима и савешћу. На крају крајева, много ће зависити од ваше одлуке. Пре свега, даљњи пут наше Цркве је - или у грандиозни раскол, који ће бити много гори од раскола из 1054. године, или у очишћење и исцељење захваљујући обнављању нарушеног јединства. Немојмо прекорачити оно што се не сме преступити. Јер, како рече свети Јован Златоусти: „Црква нису црквени зидови, него црквени закони." Воистину воскресе Христос! Искрено ваш – у љубави нас ради Распетог и Васкрслог Господа – брат и саслужитељ Лука митрополит запорошки и мелитопољски

Опасна игра са фанариотима [ Писано 16. мај 2024. Аутор нашег ТГ канала полемише са преовлађујућим и основаним сумњама наших других аутора - да је одустајање пловдивског од кандидатуре тактичке природе због притиска јавности. Исто као и одлазак на Фанар - како би себи обезбедио леђа утицајем, у крајњој линији, Мочваре, преко једног од њених лиценцираних религиозних сервиса са седиштем на Фанару. ] Не слажем се са ставовима мојих колега поводом очекиваног саслуживања митрополита пловдивског Николаја и још двојице јерарха Бугарске цркве са представницима „ПЦУ“. И ево зашто. Чини ми се, да је Николај пловдивски започео сопствену игру. Веома рискантно, али ако му ствар успе - то ће биће скоро бриљантно. Шта је њена суштина? Као што знате, митрополит Николај је унапред повукао своју кандидатуру са номинације за будућег бугарског патријарха. Знавајући навику пловдивског владике да кардинално мења своје намере, фактор коначне/неконачне одлуке остаје једна од важнијих непознаница будућих избора, пошто ће у случају свог номиновања, он постати један од главних претендената. Прихватање Петра (Еремејева), који је свргнут у РПЦ из чина и саслуживање са њим, као и предстојеће саслуживање са представницима „ПЦУ“ (и то не са кловновима, већ са емигрантима из канонске УПЦ) је неопходно митрополиту Николају за једно – да у будућој конфигурацији учврсти свој статус максимално независног јерарха од патријарха и Синода БПЦ. Другим речима, Николај фактички предлаже размену – његову личну аутономију у замену за коначно повлачење кандидатуре. Изостанак осуде поступака пловдивског митрополита од стране Синода на предстојећем заседању ће ефективно легализовати његов нови неформални статус под новим патријархом. У те своје сврхе он и покушава да искористи Фанар, који жели милом или силом, да коначно организује саслужење архијереја БПЦ са украјинским расколницима. Ту чињеницу ће Грци касније да наводе за стварно признање „ПЦУ“ од стране Бугара. Отворени профанарски јерарси – митрополити русенски Наум (недавно се састао са патријархом Вартоломејем у Истанбулу) и старозагорски Кипријан у овом контексту иступају за митрополита Николаја само као ситуациони савезници, ништа више. Неко ће рећи, да је таква игра са фанариотима превише опасна. Тешко је не сложити се. Међутим, у истом је Филарет (Денисенко) успео. У случају, да му пође за руком, митрополит Николај ће постати практично недодирљив у систему БПЦ. Није лоша замена за одустајање од патријарховања, која можда још и не добије. #George_D

⚡ Спрема ли се црквени удар у Бугарској цркви? [13. мај 2024] На дан, који је Свети Синод Бугарске православне цркве одредио за избор сливенског митрополита – 19. маја 2024. године, у Недељу жена мироносица, делегација коју ће предводити митрополит пловдивски Николај и у чијем саставу ће бити још два митрополита БПЦ – Наум русенски и Кипријан старозагорски – отпутоваће у Истанбул, на преговоре у истанбулски кварт Фанар. Ово саопштава сајт "Афера Бг". Није познат разлог и сврха овог путовања, као ни на чију иницијативу се оно спроводи. Оно што је јесте јасно, да Свети Синод БПЦ није донео одлуку о слању делегације, посебно на дан избора сливенског митрополита. О циљу путовања може се само нагађати. Зашто баш на овај дан? А шта би могла бити тема преговора са фанариотима? У случају да сливенски избори буду неуспешни за Фанар, да ли ће се спровести нека врста плана „Б“ у виду цепања БПЦ и преласка једног броја епархија у надлежност Константинопољске патријаршије – путем формирања извесног истанбулског егзархата по украјинском моделу? Или ће делегација БПЦ саслуживати са „митрополитима“ „ПЦУ“ на Фанару? Циљ - посејати хаос уочи патријарашких избора у Бугарској? Или је то једноставно манијакална жеља за освајањем патријарашког престола која вас гура у свакојаке ризичне игре, уз залог матичне помесне Цркве? *) Еремов, аутор Афериног текста се обраћа групи митрополита, бугарских фанариота. За њих користи један више него прикладан термин  "митро-бозук", који ћемо усвојити за даљњу употребу. Сетимо се у српском одомаћеног - башибозук. Турски başıbozuk, оштећена/покварена глава у значењу без вође. То су биле нерегуларне пешадијске и коњичке војне снаге османске армије. Биле су састављене од добровољаца, најчешће Черкеза, Албанаца, Курда и Рома-муслимана. Избегавали су уређене борбе и били познати по зверствима, пљачки и одвођењу робља. Једном речју - банда. Митро-бозук је дакле епископ без Христа као Вође = Цара. Али онај који је по Цркву видљиво организационо деструктиван, у свом подвођењу овосветским стихијама моћи, власти, свакојаке користи - идеологији греха. Бити Грк фанариота је верска перверзија, с обзиром на Сабор светих Јелина. А бити Словен и фанариота је бити дегенерик реда - транвестита.

Проширивање Овертоновог прозора Док наша страна, која има све основе да оптужи Фанар за јерес папизма, де факто ћути, Константинопољска патријаршија наставља да засићује јавни простор тезама о „удаљавању“ Руске цркве од Православља. Поступајући по принципу: лаж, милион пута изговорена, ће постати позната „чињеница“. Такође вреди обратити пажњу на то, да се противници РПЦ не ограничавају у својим формулацијама од речи "апсолутно". Архиепископ Лав (Финска архиепископија Константинопољске патријаршије, извор – "Orthodox Times"):

Породица православних Цркви је сада у кризи и веома је подељена. Наше време је породило нови тоталитарни мит и идеологију под маском Православља, које заправо уопште није хришћанство. Пре неколико година могао сам да препознам неке остатке Православља у Московској патријаршији, али сада их је заменила мешавина руског месијанизма, православног фашизма и етнофилетизма... Сада Русија себе сматра једином силом добра на свету, чији је задатак да се супротстави Западу, уроњеном у злу. Ово је, пак, манихејска јерес, у којој је свет подељен на супротности: светлост и таму, добро и зло.

https://t.me/pravblogs/1711

Како профанарски Грци покушавају да оправдају унију са Римом Грчки теолог Панајотис Бумис, професор Атинског универзитета, је изјавио да православни хришћани не треба да се плаше уније између православних и католика. Но, притом он је проговорио о томе, да ће између православаца и католика настати нека врста „јединства“. Своје мишљење, он је изложио у кратком чланку, који је објавила "Ромфеа", као одговор на публикацију другог грчког теолога, Панајотиса Катрамадоса, посвећену критици недавно усвојеног документа Мешовите теолошке комисије о примату и саборности. Према његовим речима, до уније не може доћи, пошто се Источна православна црква састоји од многих аутокефалних Цркава, које неће хтети да се потчине римском папи, чувајући своју независност. Међутим, напоменуо је, да ћемо „имати јединство између православних и католика“. Одмах се поставља питање, какво јединство? Уосталом, ако се католици не одрекну своје доктрине о папству (а никаквих измена у њиховој званичној доктрини нема и неће их бити!), онда се свако црквено јединство са њима може сматрати управо као унија. Јер, пристајањем, рецимо, на евхаристијско општење са Римом, православна страна се самим тим индиректно саглашава са папством. О напредовању папства у Православљу сведочи и нова фанарска еклисиологија, у којој се тврди, да саборност без примата не постоји. Шта је ово ако не међуетапа на путу ка прихватању примата римског папе? О томе пише и Катрамадос, указујући на то, како су поједини православни теолози (митрополит Јован Зизјулас) допринели покушајима папа да „првенство“ учине прихватљивим за православне. Уосталом, ако прихватимо констатацију о томе, да је примат као такав неопходан у Цркви, онда кретање у правцу признавања примата римском папи постаје чисто технички задатак. Прво се Фанар проглава „првим“, а онда на то првенство сасвим логично претендује Рим. Јер ако основа за раскол између православних и католика није полагање права Рима на примат, онда је све друго споредно и брзо ће бити „превазиђено у дијалогу“ (од стране комисије коју контролишу Ватикан и фанариоти). Таквим начином, Бумисово позивање на аутокефалије је неуверљиво, пошто управо Фанар покушава да аутокефалности одузме унутрашњи смисао и права. У овом контексту, не говоримо о томе, да Рим постаје православним (прихватањем саборног устројства Православне цркве), већ о томе, да Православље прихвати папистички начин размишљања, сагласи се да прихвати било који облик папистичког првенства у Цркви. Међутим, Бумисова логика је прилично симптоматична. Ми смо већ писали о томе, да ће Грци покушати да представе ствар на начин, као да није Фанар тај који улази у унију са Римом, већ да католици на неки начин постају православни (мада то у пракси није ни близу и сва католичка реторика о синодалност је само реторика). #Александр_Подгорный

👆 Несвесно се присећамо открића многих високо постављених чиновника Сједињених Држава и Ватикана о томе, да између Вашингтона и Ватикана постоји јак савез од средине прошлог века, и да Ватикан, уз подршку Вашингтона, делује тамо, где из одређених разлога Вашингтону није сасвим згодно да делује

Прослеђено од Религия и политика. Александр Вознесенский Прес служба Свете столице је објавила данашњи распоред римског папе Франциска током састанка са представницима руководства G7. Као што је назначено у овом службеном документу, прва ствар коју је Франциско морао да уради данас по доласку је била - да се одвојено састане у периоду између 12.30 и 14.05 са групом од 4 особе: - Шефом ММФ-а, Кристалином Георгијевом, - Владимирон Зеленским, шефом укрорајха, - Емануелом Макроном, председником Француске, - Џастином Трудом, премијером Канаде. Шта је разлог оваквог састава групе, која обједињује у себи ватрене мрзитеље Русије, који настоје да развију и прошире сукоб у Украјини, и зашто је Франциско на прво место ставио сусрет са Зеленским и Макроном? 👇