ГРАФИТИ - GRAFFITI
رفتن به کانال در Telegram
18+"ГРАФИТИ". Покушаћемо да кроз историју заједно са вама схватимо прошлост,садашњост и погледамо у будућност.Будућност, садашњост и прошлост су делови времена у коме оно што ми зовемо прошлошћу постаје садашњост или будућност и обратно
نمایش بیشترکشور مشخص نشده استدسته بندی مشخص نشده است
255
مشترکین
اطلاعاتی وجود ندارد24 ساعت
+67 روز
+2330 روز
آرشیو پست ها
Муслимани из суседног села Познановићи су на самом почетку рата обећали мештанима Ратковића да ће их чувати и штитити и бранити ако буде било сукоба...међутим, није било тако! Они ретки који су имали ту срећу да преживе су испричали како је у нападу учествовао велики број муслимана из Познановића, истих оних који су на почетку рата обећавали помоћ и заштиту. Није им било довољно то што су поубијали недужне цивиле, већ су и опљачкали своје дојучерашње комшије...у нападу је учествовао и велики број муслиманских цивила: жена и малолетника који су пљачкали имовину побијених Срба, палили куће, уништавали културна добра..
Муслимански војници су злостављали старицу Десанку Станојевић (72) да би је потом живу запалили у њеној породичној кући. На кућном прагу стрељани су и мучки убијени домаћица Радослава Ђурић (62), Видоје Ранкић (65), Обрен Богићевић (61), Винка Максимовић (66), Цвијета Милановић (73), Новка Павловић (53), Зора Продановић (81), Милован Павловић (73), Милан Јаковљевић (73) и многи други цивили.
Муслимански војници, припадници тзв. Армије БиХ из Сребренице извршили су 21. јуна 1992. страховит напад на српско село Ратковићи где су починили тежак ратни злочин против цивилног становништва. Убијена су 24 мештана, махом жена и стараца чија је једина кривица била њихова српска националност. Сви убијени су били цивили који су масакрирани у својим кућама.
Према попису из 1991. у Ратковићима је живело 338 становника и сви су били српске националности. Све жртве су убијене клањем и мучењем. Жене су злостављане, пребијане и малтретиране након чега су мучки побијене. О каквим повредама се ради сведочи и чињеница да је сам процес идентификације трајао сатима. Напад на ово чисто српско село представља чист акт агресије на српско становништво и јасно сведочи о геноцидним намерама муслиманских екстремиста на челу са Насером Орићем.
О догађајима у зору 21. јуна 1992. када су Бошњаци из суседних Познановића упали у његове Ратковиће, Божо Павловић:
Мог оца Милована убили су на кућном прагу, Душанку Станојевић су силовали пријетећи да ће јој убити дијете у колијевци. И убили су јој тог сина, а њу живу запалили. У својој кући спаљен је и Љубиша Гајић, а убијене су Радосава Ђурић, Десанка Павловић, Борка Марковић, Зора Продановић и њезин синовац Живан. Укупно 24 мјештана тог села.#муслиманскизлочини@channelgraffiti ГРАФИТИ
Фенечки бисери & Бранка Зечевић - Хиљаду Видовдана - МТС Дворана 21.мај 2023.
ДОБРО ЈУТРО БРАЋО И СЕСТРЕ!!!
ГРАФИТИ
Чорба - Pasha Zot
A je mirë çka po bën?
Sa kushton, sa kushton?
Pasha Zot, pasha Zot.
Појавила се песма неког "Чорба"...занима нас ваше мишљење о овој песми.
#окупацијакосова@channelgraffiti
ГРАФИТИ
Па, докле ће се Срби делити на партизане и четнике? Највећи српски непријатељи су они који су их поделили на партизане и четнике.Радован Караџић Тако је и данас, Срби-подељени овога пута на неке нове "изразе"..."Ћаци и Блокадери", тај који нас је поделио на ова два глупа "израза" је непријатељ србском народу. Тај непријатељ је ту, чека, више од сто година, чека да се напије србске крви у биће ту, док не нестанемо или га не отерамо-од нас зависи!!! Мислимо да смо паметан, небески народ, а како то да су успели опет да нас поделе, зар нас историја ништа није научила. У овој "подели" није битно која је страна у праву, битно је да смо разједињени, душе испуњене мржњом-све насупрот ономе што нас Црква учи. Да, славимо и Славу, верујемо-одакле онда та подела, када ћемо да схватимо, зар нам није доста наше тужне историје у којој више од сто година не постоји ништа лепо за србски народ него само -пребројавање лешева. ОДУСТАНИ, НЕ УЧЕСТВУЈ!!! #одустанинеучествуј@channelgraffiti ГРАФИТИ
Манастир Сретење, Овчарско-кабларска клисура
ДОБРО ЈУТРО БРАЋО И СЕСТРЕ!!!
ГРАФИТИ
Немања Јеленић, један од политичких дисидената из Југославије је пред америчким судом посведочио да је главни организатор УДБашких убистава у САД био Бранко Лакић, југославенски вицеконзул у Чикагу. А његов помагач и близак сарадник је био Богоје Панајотовић, који се често представљао лажно као "Зоран".
Управо се за Панајотовића и сумња да је извршилац овог злочина. Панајотовић је радио у Нишу, као конобар и завршио у југославенском затвору због криминала. Тамо је заврбован од УДБЕ и послат у емиграцију да обавља прљаве послове. Тако је прво доспео у Француску, а после и у Америку, где је постао члан СНО.
Добро је познавао Кашиковића и лако је ушао у његов стан, а после је био на сахрани. Иако није био запослен имао је новаца да путује по САД, што га је и разоткрило. На суђењу Николи Каваји 1978. године, као главни сведок оптужбе да планира атентат на Тита био је управо Панајотовић, али његово име југославенска штампа никада није спомињала, иако је доказано да има преко 115 сати снимљених разговора у србској емиграцији.
Ипак, ово убиство није никада до краја расветљено, јер ФБИ (америчка савезна полиција) се правдао да они немају довољно сазнања о свему и дао је неке штуре информације што упућује да је америчка савезна полиција саучесник у овом убиству, по налогу Беле куће.
Занимљиво је и то да америчко правосуђе и ФБИ нису никада ниједног агента југославенске УДБЕ осудили, према тврдњи Радована Калабића, односно да је ту постојао некакав договор Тита и Џимија Картера о прикривеним ливидацијама политичких противника СФРЈ. Такође се сумња и да је Богоје "Зоран" Панајотовић био агент ФБИ који је добио лажни идентитет и ушао у програм специјалне заштите, те остао да живи у САД као слободан човек.
Иначе Кашиковићево убиство спада међу 100 најгорих злочина у Сједињеним Америчким Државама.
#комунистичкизлочини@channelgraffiti
ГРАФИТИ
Поред патриотизма Драгиша Кашиковић се истицао и организаторским способностима са невероватним ентузијазмом. Управо то је упало у очи агетнима УДБЕ (тајна југославенска полиција), који су га годинама пратили и донета је одлука о његовој ликвидацији, јер су увидели да Драгиша Кашиковић смета комунистичком режиму у Југославији, као и то да разоткрива многа убиства и злочине који су Ознаши извршили од 1945. до 1955. године над невиним цивилима, који нису били присталице комунистичке идеологије.
Нешто после поноћи 19. јуна 1977. године агенти УДБЕ упадају у његову канцеларију редакције листа "Слобода", на адреси Западно-северна авенија бр. 3909... те убијају њега и његову пасторку Ивану Милошевић, на крајње монструозан начин, тако што су их убили хладним оружјем. Прво је убијен Драгиша, а онда је пасторка Иванка сишла доле да види шта се дешава па је и она убијена, као могући свједок.
Ујутро око 07:00 сати Иванкина мајка - Драгица Милошевић, која се вратила из ноћне смене, радећи као конобарица у једном ресторану затекла је стравичан призор.
Чикашка полиција је у извештају који је после урађен утврдила да је Драгиша, стар 45 година на свом телу имао чак 64 убода ножем, док је његова пасторка Иванка имала 54 убода ножем. У записнику такође стоји да је читава просторија била попрскана њиховом крвљу.
Ова трагична вест је одјекнула као бомба у србској дијаспори, док су сви били у неверици о каквом гнусном злочину се ради.
На нашем гробљу у порти манастира Светог Саве у Либертвилу сахрањен је и Драгиша Кашиковић у присуству скоро 10.000 Срба из дијаспоре...
Његово гробно место је поред Јована Дучића, владике Николаја Велимировића и других великана.
КЊИЖЕВНА ДЕЛА
Геноцид у Хрватској 1941-1945
Споменица Дражи
Поручник Каваја
Дупљаци
Партија те тужи, Партија ти суди
Већ 1963. године Драгиша је покренуо књижевни лист "Данас", као и сатирични лист "Чичак"... а и на радију СНО је имао успешне емисије, где је био и уредник. Живео је у невенчаном браку са Драгицом Милошевић.
И за нашу СПЦ преводио је много текстова са енглеског на србски језик... тако да су многе значајне институције у дијаспори сарађивале са Драгишом Кашиковићем. Заправо он је био епицентар једне родољубиве мреже деловања у дијаспори.
Кашиковић је у Сједињеним Америчким Државама завршио факултет, а поред тога је одлично говорио четири језика: енглески, француски, шпански и немачки језик, што га је сврстало у водеће људе наше емиграције тога времена.
Током неколико посета Јосипа Броза Тита, доживотног вође социјалистичке Југославије Америци октобра 1970. и аугуста 1975. Кашиковић је био један од организатора демонстрација тј. протеста против доласка Тита, наводећи бруталне репресије његовог режима против слободољубивих људи и патриота.
Ипак 1955. године, илегално прелази у Аустрију се тешком муком бори за преживљавање радећи физичке послове. Ту се задржава дје године, а онда бродом одлази у Северну Америку са десетак долара у џепу.
Настањује се у америчком граду Чикаго на источној обали САД, где је већ било стотине хиљада његових земљака, између осталог и бивши припадници Равногорског четничког покрета лојални генералу Дражи Михаиловићу...
Врло брзо постаје уредник часописа "Слобода", који је био у власништву Србске Народне Одбране, покрета србских родољуба у дијаспори. Тај часопис је био пред гашењем, али је Драгиша неуморно радио и вратио му стари сјај са богатим садржајима и актуелним новинама.
Његов отац Бранко Кашиковић се пре Другог светског рата оженио са Невенком Ракић, а они су у Сарајеву 9. аугуста 1932. године добили сина кога су назвали Драгиша. Бранко Кашиковић је био имућан човек који је имао имовину у свом власништу не само у Сарајеву, већ и Београду, Дубровнику. У Требињу је на дедовини саградио православну цркву. А водио је и пилану.
Када је 1941. године у Априлском рату сломљена Краљевина Југославија, Кашиковићи одлазе у Београд, где је владао Милан Недић под немачким надзором.
Као сведок прогона србских родољуба у југо-источној Херцеговини након 1945. године Драгиша Кашиковић је имао је своје антикомунистичке и антијугославенске ставове. Због тога је са Правног факулетета у Београду био избачен, па се пребацио у Љубљану.
Окружни суд у Дурбовнику Драгишу Кашиковића је 1952. године осудио на осам месеци робије због покушаја илегалног преласка границе. Он није више видео себе и своју будућност под комунистичком диктатуром.
Почетком Првог светског рата Никола Кашиковић бива ухапшен од аустроугарских власти и утамничен, као и многи други угледни Срби, јер се Бечки двор бојао да не би Срби ван Краљевине Србије помагали своје сународнике. Никола је 1917. године на основу неких писама осуђен на 10 година затвора, исто тако и његова жена и син Предраг.
По завршетку Великог рата и ослобођења отаџбине Никола Кашиковић је добио многа одликовања, како Краљевине Србије, тако и Црне Горе и Руске империје. Досељава у Сарајево, где се запошљава као учитељ и наставља да делује просрбски. Умро је у међуратном периоду 22. маја 1927. године.
