Дарко Ристов Ђого

Христос васкрсе! Не заборавимо никада да све што јесмо и што мислимо и осјећамо није никло из случајности већ из вјере, трептаја, утјехе, Љубави и Смисла који су осјетили Апостоли и Мироносице када су угледали анђела на гробу а затим и сусрели Спаса Побједоносног. И посред недаћа и невоља, у сред пријетњи и љутих олуја, ми не посустајемо и не плашимо јер знамо да нема те невоље и пријетње коју није у стању да сруши, сломи и обурда непоразива Сила Истине, Правде, Љубави и Васкрсења: Христос васкрсе - да васкрсне и наше мило Српство!

Упокојио се протојереј-ставрофор Војислав Чаркић, наш поп Жућо. Жућо је свештеник о коме ће се до вијека причати анегдоте: мнохе од оних типских, народних, шаљивих, којима народ оцртава слику вољеног, довитљивог и мудрог свештеника (као вјечита згода о свештенику и "милицији" и мртвом коњу), али још више ће се причати анегдоте које су само њему могле да се десе - она "да ли ћемо вопра или тандара-мандара" описује само њега и никог друго. Имао сам част да га познајем и волим као оца, а и он је мене особио и почесто знао да пољуби ђедовски њежно али и шеретски, уз коментар: "е волим што си жут, као и ја!" Отац и прота Војо су се дружили - Преображењска црква у Пофалићима и хотел Бристол били су окупљалишта национално свјеснијег српског становништва Новог Града и Новог Сарајева, а пофалићка црква спојиће проту и мене и касније, у току мог кратког и никад прежаљеног сллужбовања у њој. Проста би дошао да служи Литургију пређеосвећених дарова, паркирао би "командно возило" (сузуки самурај који је возио), а увијек ми је био упечатљив нотес са ручно преписаним српским преводом литургије пређеосвећених дарова који је још прије пет деценија начинио са неких од рукописа оца Јустина. Прота Војо је био један од мојих свештеничких узора, слојевита и дубока личност шаљиве и намјерно јуродиве спољашности. Друговао је са Митрополитом Амфилохијем и Владиком Атанасијем још као студент и до краја живота су нарочито Таса и Жућо имали дубок пријатељски однос. Био је један од ријетких свештеника са завршеним Богословским факултетом још прије рата а његова шаљивост се прекрасно доззивала са озбиљним и стаменим протом Лазаром Васиљевићем у заједничкој служби на Пофалићима. Рат га је изградио у свештеника-јунака, човјека који није напуштао Грбавицу и Ковачиће ни под гранатама и снјаперском ваттром - тамо је 1993. дочекао и руског патриајрха ЊС Господина Г. Алексеја. Друговао је - и помало другарски зачикавао се са пок. патриајрхом српским Г. Иринејем. Учен и непосредан, шаљив и вјеран народу, свештеник и војник, љубазан према студентима и врло непоколебљив пред вишим црквеним властима, прота Војо је био остао слојевита и величанствена личност какву је само српско свештенство могло да да у ХХ вијеку и само у Сарајеву. Сјећам се са колико је хришћанске вјере преживио породичну трагедију. Све нас је тада задивио дубоком вјером. Сада је та вјера потребна нама. Царство ти Христово, добри прото, ето те лицем према Васкрсу пред Спаса кога си толико волио. Вјерујем да ће се и тамо наћи ћошак за Риста и тебе и шалу којом сарајевски Срби носе тежину живота.

Питам се некада како су спавали Јерусалимљани тих дана између "Осана Сину Давидову" и "Распни га, распни!" Да ли су сањали Сина Давидовог, да ли су слутили колико се блиско у њиховим срцима крије та тако прелазива а највећа граница - она између човјека који поздравља Богочовјека који сједи на магарету и онога који у Њему види гору увреду за своје себељубље од разбојника? Шта им се мотало по главама и срцима? Да ли је и то "осана!" било површно, само промијењиви утисак, једнодневни догађај или су у њему били цијелим бићем? Како је уопште могуће да човјек и то не један - већ читав један град - пређетако брзо од одушевљења до разапињања? Апостол Петар ће касније поступке и народа и старјешина назвати "незнањем" (Дап 3,17) - ваљда и сам знајући како се то клатно у човјековом бићу непрекидно креће од "осана" до одрицања и назад, ка Христу, уколико га зло сасвим не заустави у нултој тачки неосјетљивости за сопствене заблуде. Како ли су спавали - мирно и одушевљено или тешко, слутећи трагедију Крста - Јерусалимљани тих дана када је Син Давидов дошао на магарету да би вечерао са Ученицима, да га издају и разапну? Шта су мислили кроз тих неколико дана и да ли су уопште могли да знају како се лако прелази тај пут од поздрава до одрицања, од жеље да те загрле до жеље да те разодјену? И заиста: ко год се и данас поузда у клицање народа, изгледа да је заборавио судбину Богочовјека. Можда ће се такав човјек придружити Распетоме, носећи Његов и свој крст. Али Крста њега или нас заобићи неће. То што данас кличу - значи само да нас од Распећа дијели неколико дана.

Геноцидна резолуција | ИСКРА https://iskra.co/kolumne/genocidna-rezolucija/

Zoran Čvorović: Izmena poglavlja 35 kao razlog za prekid EU integracija - Novi Standard https://standard.rs/2024/04/30/izmena-poglavlja-35-kao-razlog-za-prekid-eu-integracija/

Stefan Sinanović: Šolc, Putin i pravo na citiranje Kanta - Novi Standard https://standard.rs/2024/04/28/solc-putin-i-pravo-na-citiranje-kanta/

ТЕОПОЛИС - РЕПУБЛИКА СРПСКА И ДУХ ВРЕМЕНА - Печат - Лист слободне Србије https://www.pecat.co.rs/2024/04/teopolis-republika-srpska-i-duh-vremena/

Мим сердари и даље у борби: