Синови Сварога

Аркона - седиште моћи У историји пад Арконе је најчешће објашњен због верске позадине конфликта. Као и већина стереотипа сматра се да пошто су Рујани били последњи пагани на Западном Балтику да су највероватније живели у колибама од блата, играли голи око ватре и били врло назадни наспрам својих хришћанских комшија, а њихове "напредне" комшије су дошле да их цивилизују. Мало ћемо расветлити ту тему и показати зашто је Аркона била вредан плен и предмет пожуде амбициозних владара у 12. веку. Након пада Ретре (религиозног центра Западних Словена) 1127. и уништења храма бога Радгоста Аркона остаје једини верски центар Словена који су поштовали стару веру. На Аркони је био теократски поредак, жрец световидовог храма је имао главну реч чак изнад кнеза/краља Рујана. Како су прорицања из Световидовог храма била врло прецизна и завређивала су поштовање по Северној Европи, чак и кад су остали последња оаза паганизма у пустињи христијанизоване Европе. Толико су били поштовани да и хришћански краљеви Данске и Шведске су слали дарове световидовом храму и тражили предсказања од жреца. Осим богатих дарова, Рујани су били експанзивни и умели су да се намећу као господари осталим полапским племенима, те су убирали порез од осталих. Како су били и ратоборни, након сваког успешног похода или харања морали би одређен део да донирају директно храму. Кључна позиција на којој се налазила Аркона чинило је и трговачким центром и станицом на Балтику. Закони жреца су налагали да сваки трговац који би желео да ступи на њихову земљу и тргује морао би даривати храм својим највреднијим делом робе којом тргује. Полако ризнице световидовог храма су биле све пуније разних блага и раскоши што је даље проузроковало културним процватом, што је учинило да Аркона постане предмет љубоморе и зависти како код пријатеља тако и непријатеља.

Почетак краја Арконе Након дефинитивног слома племена Бодрића 1160. које је преузело водећу позицију међу племенима Полапских Словена, последњи независни Словени остадоше Рујани. Дуг и мукотрпни отпор Бодрића на челу са својим кнезом Никлотом је најзад био скршен. Стратешка агилност и упорност данског краља Валдемара и силовитост његових нових савезника из Светог Римског Царства су се показале прејаким за ратничке и неукротиве Словене. Никлотова јуначка погибија и неуспели покушаји његових синова Вертислава и Прибислава су били недовољни да се истерају словенски непријатељи са њихових земаља. Како је први син настрадао од руку душмана други је прихватио позив непријатеља на покоравање, те постаде немачки вазал и доби земље свог оца назад по цену покрштавања. Времена је јако мало остало Рујанима, они беху верни савезници Бодрићима и у више наврата су се показали као превагњујући фактор против данских упада. Сада су остали сами против свих у борби за своју веру и независност. На своје дојучерашње пријатеље и савезнике више нису могли да рачунају, Бодрићи и Поморјани(Померанци) сада као новопечени хришћани морали су показати оданост својим новим господарима и тако у случају рата напасти Рујане. Међутим последњи владари Арконе, браћа Тетислав и Јаромир нису се дали застрашити, лоцирани на острву и окружени морем Словени који нису важили никад за вајне морепловце су силом прилике присвојили викиншки занат обема рукама. Рујани кроз неколико векова проведених на Балтику посташе пошаст на морима, и због њихових поморских експедиција цела Скандинавија се тресла од страха. Како беху хитри на мору тако ратоваше на копну, појавили би се муњевитом брзином и уништавали би све пред собом. Рације њихове и харања су толико били брзи да док би се непријатељ груписао и спремио за контра удар Словени би се укрцали на своје лађе и кренули путем дома. Гусарски и герилски начин ратовања је био њихов најјачи адут, одвојеност од копна и мочварни терен који је красио њихове земље им је додатно ишао на руку. Док су истовремено били препрека Данцима за потпуну доминацију над западним Балтиком, и тако нови крсташки поход је био на помолу.

Рт Аркона, на острву Рyгену, где се некада уздизао храм посвећен врховном богу балтичких Словена - Световиду, данас је простор мистично-идиличне лепоте, за који се не може ни по чему претпоставити да је пре много векова био поприште драматичних историјских догађаја. Аркона представља крајњу тачку на острву: налази се на хридини, то је пропланак који се са чердесет метара висине обрушава у море. Место је обрасло растињем, вода непрекидно откида и нагриза литицу која сваке три године изгуби метар земље. То је уједно и најсевернија тачка Немачке. Још увек се виде трагови темеља бедема града у коме се све до Видовдана 1168. налазио храм посвећен Световиду, који је срушен од стране Данаца, под вођством краља Валдемара и његовог саветника бискупа Абсалона и њихових саксонских савезника на челу са краљем Хајнрихом Лавом. Острво Руген, које су Словени звали Рујан, на чијем се крају налази рт Аркона, одликује бујно растиње, а сам предео извесна благородност, умилност и лепота. Чини се да није могло бити случајно што је то место било одређено за светилиште врховном богу балтичких Словена. На километар од Арконе налази се село Вит у коме је црквица са сликом христа како хода по води - што је метафора за долазак хришћанства на острво воденим путем, преко мора. Једанаест километара јужно од Арконе налази се црква у Алтенкирхену, њу је крајем XII века подигао Абсалон, након успешног похода против Рујана. Ова црква је занимљива из два разлога: најпре, у њој се налази камен уграбљен из некадашње словенске ризнице, рељеф који представља световидовог жреца (свештеника) са рогом вина у руци, које тако описује дански писац и историчар Саксо Граматик. Друга занимљива појединост је да се у овој цркви и дан данас може видети камена крстионица са четири глаев које гледају на четири стране света. Она је некада представљала врховно божанство овог острва и околних племена, те је и данас зову "Световид". Острво Руген има много места (села, засеока, брежуљака, различитих топонима) која у себи носе реч "свети". Свантов, на пример или - Света Гора, брдо некадашњег старог култа, које и данас у двадесет и првом веку носи то име, што није чудно ако се зна да је острво Рујан у буквалном смислу представљало Свету Гору старе вере балтичких Словена.

С оне стране севера, леда и смрти

С оне стране севера, леда и смрти

„Људи који су се борили у Маратонској бици, код Саламине и Платеје били су пуританци, чврсто васпитани да се боје богова, да поштују законе, своје суседе и себе, да поштују мудрост искуства, да презиру удобност и порок, да поштено раде. Нису били ослабљени културом естетике, паралисани апстрактним мишљењем или прекаљени стручним усавршавањем. Били су образовани да буду мушкарци, пријатељи и грађани, а не да буду обични прости мислиоци, критичари, војници или пуки творци новца." Томас Дејвидсон

Кажу да рат омогућава човеку да пробуди уснулог јунака у себи. Рат крши колотечину удобног живота, својим напорним искушењима нуди преображавајуће знање о животу, животу према смрти. Јулијус Евола

ХАЈДУЦИ КАО МОДЕРНИ КОРЈОС Посебне историјске околности допринеле су да се фрагмента ове идеологије нарочито дуго и добро очувају код Срба. Током средњег века њен баштиник је, као и другде, био властеоски сталеж, у чијем поседу се она постепено преображавала под утицајем средњовековне витешке културе, један такав амалгам је косовски епос. Падом под Турке тај процес је заустављен. Део преживелог племства прешао је у ислам, задржавши на тај начин свој друштвени положај, други део је избегао у суседне хришћанске земље, ступивши у пограничну војну службу и тако наставивши борбу против Турака и својих исламизованих сународника, а трећи део се повукао у тешко приступачне пределе, где се „повлашио“ и похајдучио. Местимице, пре свега у динарским брдима, точак историје вратио се уназад и стара амбиваленција припадника ратничких дружина, „вукова“, који су својој заједници били у рату главна узданица, али у миру стална претња, обновила се у сличним привредним и друштвеним околностима. Погранично четовање, крађа и прекрађа стоке, разбојнички препади, све то што у оквиру једне сређене, законске државе није ништа више до преступ и злочин, поново је, у условима отпора иноверном завојевачу, могло бити слављено као подвиг, хајдук - „горски вук“, био је истовремено и разбојник и борац за слободу. У хајдучким дружинама и срединама понајбоље су се чувале старе јуначке песме и стварале нове у духу идеологије древних ратничких дружина, и то све до у прошли век: многи међу најбољим Вуковим певачима били су хајдуци. Стога никакво чудо што су се у таквим условима одржали и неки врло архаични женидбени ритуали.

Хипербореја!

Корјос!